Fotografije: Dušan Todorović
Dejan Tiago Stanković, pisac i književni prevodilac, nedavno je osvojio britansku nagradu udruženja istorijskih pisaca (HWA Crowns Literary Award by The Historical Writers’ Association) za svoj prvi roman “Estoril.”
Tiago Stanković je bio jedini konkurent koji ne dolazi sa anglosaksonog govornog područja, što ovu nagradu čini još zanimljivijom.
Rođen je u Beogradu, danas živi u Portugalu, a za Talas govori iz Lisabona – o Estorilu, Dušku Popovu, prevođenju, strancima i svom identitetu.
Pre svega, čestitke za najskoriju nagradu koju si dobio za Estoril. Kakva je pozadina priče – šta bi izdvojio kao najveću vrednost ove nagrade?
„Hvala. To je nagrada britanskog udruženja istorijskih pisaca i dobio sam je od kolega-pisaca u kategoriji prvog romana.
Bili su me pozvali na dodelu a nisu mi rekli ko je pobedio, a ja sam računao da, kao jedini koji nisam Anglosaksonac i ne pišem na engleskom, nemam nikakve šanse.
Zamisli kad bi kod nas u konkurenciji bilo pet naših i jedan stranac. Koje su šanse da nagradu daju strancu? Ja bih rekao nikakve. Zato sam izvrdao i nisam otišao, bilo mi je glupo da potežem toliki put da gledam kako drugi prima nagradu.
Posle kad sam dobio i kad mi je bilo žao što nisam išao da je primim, predsednik žirija mi je objasnio njen smisao:
„It’s just a pat on the back from a group of other writers from the UK with a small cash prize. A tip of the hat from across the Channel!“
(To je samo tapšanje po ramenu od grupe britanskih pisaca uz malu novčanu nagradu. Naklon preko Lamanša.)
To je mnogo lepo, a lepo je i kad znaš da nije namešteno niti preko veze, a književne nagrade su veoma često baš to.“
Estoril, tačnije hotel Palasio, zamislite kao neutralnu oazu usred Drugog svetskog rata – tu se ukrštaju putevi Antoana de Sent Egziperija, Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog, Aleksandra Aljehina, Jana Fleminga i mnogih drugih.
Fleming ovde nalazi inspiraciju za tajnog agenta 007 – ni manje ni više nego od našeg Duška Popova, dvostrukog agenta “Tricikla” koji je, kaže Tiago, “arhetipski lik šarmantnog giliptera”.
Duško nije jedini izvor budućih velikih dela – posebno je zanimljiv njegov odnos sa dečakom Gabijem koji, prepostavićete, izgleda kao da bi svakog trenutka mogao da se upusti u dijalog sa ružom ili lisicom, izgubljen u svetu odraslih koji pokušava da razume.
Kako si došao na ideju da oživiš lik Duška Popova – šta te je zainteresovalo i motivisalo da mu posvetiš značajan prostor u Estorilu?
„Ne bira pisac temu nego tema pisca. Sama te nađe, zainteresuje te i posle se navadiš.”
“Mene je, priznajem, od svih likova iz te epohe u Estorilu prvi privukao Duško Popov, zato što je naš, zato što je arhetipski lik šarmantnog giliptera, pomalo sociopata, ali neodoljivo umiljat.”
„Posle su izronili mnogi drugi likovi koji su u to doba bili u Estorilu i koji su mogli da uđu u roman. Ušli su neki, a neki nisu. Salvador Dali je, recimo, bio napisan pa je ‘ispao u montaži’.“
Kako je izgledao proces istraživanja za građu romana?
„Dug, zametan, i prilično zanimljiv.
Ja sam o tom periodu od šest godina naučio dramatično više nego što se u knjizi vidi. Pročitao sam sve novine iz te epohe, biografije, istoriografske knjige na temu špijuna, izbeglica, rata, portugalske diktature i šta sve ne.
Tako ti odjednom bude sve jasno, kao da si stvarno bio tamo, i onda fali samo da u glavi snimiš film i da ga prepričaš na papiru.“
Kako bi definisao svoj identitet nakon života u Srbiji i Portugalu – šta za tebe znači biti Srbin? Šta prepoznaješ kao „srpske“ a šta „portugalske“ lične karakteristike? Da li ih je moguće odvojiti?
„Postojim ja i postoji kultura iz koje sam (koja je u mom slučaju jugoslovenska jer sam iz te zemlje otišao) i druga na koju sam se nakalemio, koja je u mom slučaju portugalska ili čak bolje neka neodređena zapadnoevropska.
Ja sam se iz jedne malo odrodio, a u drugoj se nisam sto posto primio, a nije mi ni cilj, pa sam uspeo da sačuvam određenu distancu i prema Srbiji i prema Portugalu.
“Ja živim u zemlji u kojoj se nisam rodio, koju sam izabrao, i nemam iracionalnu ljubav prema njoj.”
“Nema šanse da bih ja za tu ili bilo koju državu ikada dao život, niti da bih bilo kome to preporučio niti od koga očekivao, a čak i kad bih rekao da sam spreman da se žrtvujem, to mi u Portugalu niko ne bi verovao.
Meni je za tu i za svaku drugu državu u kojoj živim bitno samo jedno – kakve usluge pruža građanima. Baš me briga da li je velika ili mala, da li ima izlaz na more ili nema, da li u njoj žive moji sunarodnici ili ne, da li se vlast bolje slaže sa Zapadom ili Istokom.
Sve mi je to potpuno nebitno, bitno mi je samo da mi država pruža dobre usluge. Da nam život bude što mirniji, lakši i lepši. Da se radi i da ide nabolje. Toliko je meni bitno.“
U jednom intervjuu rekao si da se svuda osećaš pomalo kao stranac – gde si najviše „ti“?
„Ja nemam izbora nego da svuda budem ja, jer ako nisi iskren i foliraš se, džaba ti umetnost.
Čitaoci časkom provale foliranta. A u privatnom životu ja sam već toliko dugo na ovoj zemlji da mogu da se ponašam kako ja hoću, dokle god se držim u okvirima zakona i bazične pristojnosti, dok mi male ekstravagancije već praštaju, to je jedna od lepih strana kad si umetnik i kad si mator.“
Na kojem jeziku razmišljaš, a na kojem sanjaš?
„Ako razgovaram ili slušam nešto, razmišljam na jeziku na kome razgovaram ili na kom je film koji gledam ili knjiga koju čitam.
Kad razmišljam sam za sebe, mislim na svom maternjem. Kad se probudim u pola noći, progovorim na jeziku na kom sam sanjao. Posle zaboravim san, pa zaboravim i na kom je jeziku bio.“
Šta bi izdvojio kao značajne (političke) momente života u Lisabonu?
„Nema ovde baš nešto epohalno da se dešava. Vladaoci ništa tu brzopleto ne rade, jer su svesni da, kao što postoje već preko 900 godina, postojaće još dugo i nema potrebe za žurbom.
Portugal je zemlja u uglu kontinenta, ima stare nepromenljive granice, staru i žilavu kulturu, stara pravila ponašanja, stare institucije sistema, pravnu državu, pa je izrazito homogeno društvo, a to znači da se svi ponašaju veoma slično, slično reaguju na nadražaje, laki su da se njima vlada.”
“Retko kad ko iznenadi tako što se ponaša mimo šablona. Menjaju se vlade, a razlike su minimalne. Portugalska istorija je zato prilično dosadna, što je dobro.”
“Promene se prave mic po mic, ali, otkad ja pratim, sve u dobrom smeru, bezrezervno u skladu sa principima zapadne civilizacije, ali polako.
Trebalo je da prođe čitava decenija od uvođenja kontroverzne mere depenalizacije droga za ličnu upotrebu da bi se govorilo o pozitivnim efektima.
Napravljen je izveštaj koji govori o tome kako je ta mera zapravo ogroman uspeh u borbi protiv narkomanije.“
Možeš li da podeliš neku anegdotu iz političke ili diplomatske sfere, na primer sa nekog događaja na kojem si učestvovao?
„Godinama sam vodio, kao prevodilac, naše delegacije po ovdašnjim institucijama, i svašta duhovito se tu dešavalo, mali problem je što ja ne smem da pričam jer sam pod profesionalnom zakletvom.
Dakle, da sam bio svedokom neke neprijatnosti, nečega što nikako ne bi smelo u javnost, na primer da je neko od gostiju napravio nekakav gaf, da se neko napio pa trabunjao, da je neko opalio masnu psovku, pričao o privatnim problemima, nepristojno komplimentirao koleginice, imao rasističku opasku, ogovarao treće zemlje i državnike ili kada bi jedno govorio u razgovorima a drugo u izjavi za štampu, ja o tome ne bih smeo ni da zucnem.
Zato sam na tim sastancima slabo slušao. Jedni kažu, ja prevedem i zaboravim. Na jedno uvo uđe, na drugo izađe.“
Kako vidiš nedavne predsedničke izbore u Brazilu i pobedu Bolsonara?
„Taj Bolsonaro je obična budala, ali je došao na vlast.
Sad treba da vidimo koliko će njegovo stanje uticati na to kako se vodi država, ja se nadam da ima oko sebe nekog pametnijeg da mu pomogne, da ne naprave veliku štetu.“
Trenutno radiš na novoj knjizi. Kada možemo da je očekujemo i da li možeš da otkriješ neki detalj čitaocima?
„Radim na nekoliko starih knjiga koje sam napola napisao, pa nisam objavio. Ova koja je najbliža kraju se događa u Kairu.
Proveo sam bio, zbog porodičnih okolnosti, u poslednjih nekoliko godina nekoliko meseci u Kairu i tamo sam video svašta i slušao svakojake priče.
Kako sam ja pripovedač, a ne izmišljant, moj posao je da pričam priče koje sam doživeo ili čuo od drugih koji su ih doživeli. Takav će biti, inšala, i ovaj roman.“