Foto: Skrinšot sa sajta Danas.rs
Slučaj karikatura Predraga Koraksića Koraksa u listu Danas bio je povod za uvek aktuelnu temu slobode govora u medijima.
Podsećamo da je Ministarstvo kulture osudilo Koraksovu karikaturu na kojoj su nacrtani Hitler i Gebels, kao i da je izložba njegovih i karikatura Dušana Petričića uklonjena iz biblioteke u Lazarevcu.
Gde je u celoj priči sloboda govora?
Da li politički i istorijski kontekst, u ovom slučaju nacističko nasleđe, mogu da postave granice slobodi govora?
Šta nam iskustvo drugih zemalja govori o tome?
Razgovarali smo sa advokatom Mihailom Pavlovićem, Markom Somborcem, autorom Blic stripa i Aronom Fuksom, predsednikom omladine Jevrejske opštine Beograd.
Sloboda izražavanja nije apsolutno pravo, a mesto nacističkih simbola je na smetlištu
Mihailo Pavlović, advokat, razgovor za Talas počinje konstatacijom da sloboda govora nije apsolutno pravo:
„Kako i kaže Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu (…)“
Kada je reč o konretnom slučaju – Koraksovim karikaturama na kojima su prikazani Hitler i Gebels, Pavlović kaže da nije moguće posmatrati ih istrgnuto iz konteksta u kojem se rasprava povela:
„Podsetimo na to da su najpre poslanici vladajuće stranke u Skupštini izjavili da dnevni list Danas „vodi harangu protiv SNS i nedužnih ljudi“, koja je „nezabeležena još od vremena Gebelsa i Adolfa Hitlera“. Potom je osvanula Koraksova karikatura sa tim istim poslanicima vladajuće stranke koje u naručju drže nacistički lideri.“
Foto: Medija centar Beograd
Pavlović se osvrnuo na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji, kako kaže, praktikuje gotovo nulti stepen tolerancije na olaku upotrebu bilo čega što ima veze sa nacizmom.
Naglašava da je značajno pomenuti da karikature uživaju daleko veći stepen tolerancije pred ECtHR-om:
„Taj sud je na stavu da karikatura po svojoj definiciji predstavlja iskrivljenu stvarnost i da se ne oslanja na stvarne činjenice, shodno čemu bi je tako trebalo i shvatiti. Stoga je opravdano sliku stvarnosti kriviti do krajnjih granica, koje čak mogu preći i granice dobrog ukusa, nekog uvrediti ili izložiti osudi javnosti.“
Ipak, naš sagovornik ističe da poigravanja sa verovatno najvećim zlom koje je svet ikada zadesilo obično ne vode u dobrom pravcu, te da ćemo na kraju obesmisliti reč „nacizam“ jer je postalo opšta pojava da je olako pripisujemo svemu.
„U ovom trenutku bi bilo dosta teško reći da li bi Koraksova karikatura uživala zaštitu člana 10 pomenute Konvencije ili ne bi, ali sam siguran da je cilj mogao da se postigne i na neki drugi, jednako upečatljiv način, bez upotrebe simbola koje bi trebalo držati na smetlištu, gde im je i mesto“, zaključio je Pavlović.
U karikaturama se inače preteruje – a u ovom slučaju je važan kontekst
Marko Somborac, autor Blic stripa, kaže za Talas da granice slobode govora, konkretno u stripu, jesu određene zakonom, s tim što se i očekuje da je karikatura malo ”preteranija”:
„Ali ponavljam, ovaj slučaj Koraksove karikature, gde on odgovara Martinoviću i Orliću na njihove optužbe da je ”danas” gebelsovski, apsolutno je nesporan jer on njima odgovara ”ali gebelsovski je zapravo to što vi radite” i to on radi naravno sa više argumenata.“
Somborac ocenjuje da je na delu spinovanje:
„Spin vlasti se sastoji u tome ”ma sve je to isto, i Koraks kad nacrta pse i Ilustrovana kad stavi pse” da bi se zamaskiralo da nije isto kada se neargumentovano blati i kad se argumentovano kritikuje.“
Hitler i Gebels su paradigma jednog režima i predstavljaju samu krajnost
Aron Fuks, predsednik omladine Jevrejske opštine Beograd, kaže za Talas da, simbolički gledano, može biti vrlo osetljivo ako se vođa nacističke Nemačke i ministar propagande poistovećuju sa nekim savremenim pojavama u društvu:
„Karikature su kritika neke pojave u društvu, čime se izražava određeni stav. Hitler i Gebels su paradigma jednog režima, koji je imao katastrofalne posledice po svet, uopšte, a posebno po jevrejski narod, kao primarnu metu tog režima.“
Fuks objašnjava da je osetljivost jevrejske zajednice prema ovoj simbolici najčešće bila u situacijama kada se koristila u svrhu promocije vrednosti nacističkog režima.
„U ovom slučaju, reč je o kritici savremenih političkih ličnosti na jedan drastičan način, što se može protumačiti kao relativizacija nacističkog režima. Svakako iz ugla predstavnika jevrejskog naroda, to nije preporučljivo, jer postoje i drugi načini kako bi se poslala željena poruka.“
Dodaje da je ograničavanje slobode govora kompleksan problem i poziva se na delo Karla Popera „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“ u kojem je definisan paradoks društvene tolerancije bez ograničenja, u kome bi tolerantni deo društva bio nadjačan i uništen od strane netolerantnog:
„U tom slučaju, promocija vrednosti nacizma, ali i drugih netolerantnih uređenja, bi svakako trebala biti izvan granica slobode govora“, zaključuje naš sagovornik.
Slučaj Koraksovih karikatura je samo jedan primer odnosa aktuelne vlasti prema medijima
Naši sagovornici su saglasni u stavu da sloboda govora nije neograničeno pravo.
Svakako treba da budemo oprezni kada je u pitanju upotreba nacističkih simbola budući da relativizacija najvećeg zla u istoriji čovečanstva može da bude i te kako opasna.
Ipak, važno je naglasiti da je slučaj Koraksovih karikatura simptom odnosa aktuelne vlasti prema medijima.
U konkretnoj situaciji bitan je širi kontekst: rasprava o Koraksovim karikaturama odvija se u uslovima ugrožene slobode medija, učestalih hajki na novinare i direktnih optužbi na račun medija koji nisu prorežimski.
Nedavno smo imali situaciju u kojoj Ministarstvo kulture nije videlo ništa sporno u naslovnoj strani Ilustrovane politike („Psi su pušteni“), te se nameće pitanje da li je ono nadležno za ova pitanja ili ne.
Po kojim kriterijumima država odlučuje kada će se oglasiti i koje postupke medija će osuditi?
Autorka