Foto: U.S. Air Force
Narodni poslanik i predsednik Nove stranke Zoran Živković najavio je u razgovoru za Talas otvaranje rasprave o kasetnoj municiji u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Naime, Srbija još uvek nije potpisala Konvenciju o kasetnoj municiji. Konvencija je stupila na snagu 2010. godine, a naša zemlja ostaje jedina u regionu koja ne učestvuje u njenoj primeni.
Ovo pitanje je posebno važno za Srbiju, budući da je kasetna municija korišćena tokom bombardovanja Kosova 1999. godine, a da njeni ostaci predstavljaju životnu opasnost – kako za građane, tako i za deminere.
U najnovijoj publikaciji Cluster Munition Monitor navodi se da je 15,4 km2 (ili 15.400.000 m2) teritorije Kosova bilo prekriveno ostacima kasetne municije na kraju 2017. godine, dok podaci Centra za razminiranje Republike Srbije kažu da se na teritoriji Srbije kasetna municija još uvek nalazi na površini od oko 2.500.000 m2, ne računajući opštine na Kosovu i Metohiji.
„Kasetna municija ili kasetna bomba je u stvari kontejner koji može sadržati i do nekoliko stotina malih bombi koje se oslobađaju prilikom aktiviranja.“
Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) objavio je studiju 2012. godine koja se detaljno bavi ovim problemom. Tu je, između ostalog, navedeno:
„Kasetne bombe i tokom i posle oružanog sukoba proizvode pogubne humanitarne i ekonomske posledice. Gubitak života, invaliditet, psihološke traume i društvena marginalizacija samo su neki od humanitarnih problema upotrebe kasetnih bombi.
Zagađenost tla kasetnim bombama onemogućuje obradu i iskorišćavanje zemljišta što u ruralnim područjima dovodi do daljeg osiromašenja stanovništva kojem je poljoprivreda glavni izvor prihoda.“
Član 1 Konvencije zabranjuje državama ugovornicama da upotrebljavaju, razvijaju, proizvode, nabavljaju, skladište / zadržavaju / prenose kasetnu municiju.
Dodatno, nalaže se obaveza pružanja pomoći žrtvama kasetne municije.
Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje – zašto Srbija još uvek nije potpisala Konvenciju?
Ponovno otvaranje rasprave u Narodnoj skupštini
Zoran Živković, narodni poslanik i predsednik Nove stranke, u izjavi za Talas najavio je postavljanje poslaničkog pitanja na narednom zasedanju Narodne skupštine.
Kako kaže, potpisivanje Konvencije o kasetnoj municiji nije novo pitanje.
Živković veruje da je ovo tema koju bi većina političkih subjekata gurnula pod tepih.
„To se desilo i 2009. godine. Videćemo da li će ova inicijativa imati odjeka kod ostalih političkih partija“, kaže Živković i dodaje da je ovoj temi mesto u Narodnoj skupštini, te da o potpisivanja odlučuje Vlada, dok parlament ima kontrolnu ulogu.
„Sigurni smo da će ova inicijativa pokrenuti razgovor o ovom važnom pitanju“, zaključuje.
Stav Generalštaba je bio da bi operativne sposobnosti Vojske Srbije bile ugrožene odricanjem kasetne municije
Dragan Šutanovac, ministar odbrane u periodu 2007-2012, kaže za Talas da je stav Generalštaba u trenutku pokretanja ove kampanje bio da bi „operativne sposobnosti Vojske Srbije bile dramatično ugrožene ukoliko bismo se odrekli takve municije.“
„U isto vreme, nijedna od velikih sila, a koliko se sećam ni zemlje okruženja, nisu potpisale konvenciju.“
Danas je situacija drugačija i Srbija ostaje jedina zemlja u regionu koja nije potpisnica Konvencije.
Foto: Vikipedija / Rumljanin
Šutanovac dodaje i da mu se čini da je inicijativa oko potpisivanja ove Konvencije nedorečena, imajući u vidu da bi mnogo logičnije bilo da se pokrene inicijativa za zabranu proizvodnje kasetne municije, čime bi u određenom roku ta vrsta municije praktično nestala.
Iako Konvencija predviđa zabranu proizvodnje, sagovornik aludira na velike sile koje nisu potpisnice, a među kojima su SAD, Rusija i Kina.
Srbija je aktivno učestvovala u izradi Konvencije – ali je i dalje nije potpisala
Aris Movsesijan, predsednik Saveta Nove stranke, objašnjava da je Srbija aktivno učestvovala u kreiranju Konvencije, ali da je, na insistiranje vojnog vrha, nije potpisala.
„Tada je navođeno da je razlog za takvu preporuku nedostatak resursa koji bi nadomestili upotrebu kasetne municije. U međuvremenu su sve države u okruženju postale potpisnice te konvencije.“
„Do sada se pokazalo da su jedino države koje poseduju i /ili proizvode ovakav vid municije odbile da potpišu zabranu i kontrolu nad ovim naoružanjem za masovnu destrukciju.“
„Gde je tu Srbija, pitanje je za vojni vrh“, dodaje Movsesijan i pita – „Da li je kasetna municija zaista neophodna u vojnoj doktrini Vojske Srbije? Da li je moguće da naš sistem odbrane isključivo zavisi od jedne vrste naoružanja?“
Kada je reč o konkretnim koristima potpisivanja, objašnjava da je Srbija jedna od najzagađenijih teritorija kasetnom municijom.
„Tokom 1999. je ogromna količina tog naoružanja, koje je usmereno isključivo na uništenje žive sile, posejana po teritoriji Srbije. I danas imamo žrtve i ranjavanje prilikom pokušaja uništenja ovih eksplozivnih naprava.“
Podsetio je da Konvencija predviđa obavezu pružanja pomoći žrtvama kasetne municije, kao i pravo na pomoć za uništenje uskladištene kasetne municije i čišćenje terena.
Kasetna municija je ofanzivno oružje, a najviše stradaju civili
Filip Stojanović, istraživač Centra za istraživanje javnih politika koji se bavi pitanjima vatrenog oružja, u razgovoru za Talas iznosi da je za njega neshvatljivo to što Srbija ne želi da potpiše Konvenciju jer bi, navodno, morala da se odrekne zaliha koje bi mogle da budu upotrebljene za odbranu zemlje.
„Prvo, kasetna municija je ofanzivno oružje, čijim se korišćenjem obuhvata širi geografski prostor, a gde je štetu jako teško kontrolisati, usled čega naravno najviše stradaju civili.”
“Voleo bih da nam neko objasni od koga ćemo i kako da se branimo kasetnim oružjem i u odnosu na koga mi to imamo vojnu prednost, kada su oko nas skoro sve NATO članice.“
Njemu, je, kako kaže, situacija paradoksalna, budući da je Srbija dve godine zaredom proglašavana za jednu od najtransparentnijih država u svetu u izvozu naoružanja i vojne opreme, dok s druge strane imamo ogroman problem sa rasprostranjenošću legalnog i ilegalnog oružja kod civila:
„Bili smo bombardovani kasetnom municijom 1999. godine. Danas nastojimo da postanemo izvoznik bezbednosti i faktor mira i stabilnosti. A uz sve smo zagovarali donošenje Konvencije. Meni nepotpisivanje Konvencije deluje kao veliki paradoks.“
Srbija mora da se oslanja na ad hoc donacije za razminiranje
Stojanović ocenjuje da, od stupanja na snagu Konvencije 2010. godine do danas, imamo samo sporadične izjave nosilaca izvršne vlasti i to samo onda kada se ova tema nađe u javnosti.
„Sa druge strane, imate Centar za razminiranje koji nije u prilici da koristi potencijale koje omogućava Konvencija potpisnicama, pre svega u pogledu finansijske i ekspertske podrške u razminiranju, već mora da se oslanja na ad hoc donacije.”
Prosto, ne postoji institucionalni pristup u rešavanju ovog problema. Naravno, zahvaljujući tim donacijama, pre svega ITF-a, SAD-u, Rusiji, Češkoj, Norveškoj i Irskoj, do sada je očišćeno oko 11.258.195 m2, dok se pod minama i kasetnim (neeksplodiranim) bombama nalazi još oko 2.500.000 m2 površine Srbije.“
Dodaje i da je prošle godine u oktobru usvojena treća rezolucija UN o implementaciji Konvencije o kasetnoj municiji koju su potpisale 134 države, uključujući i 30 država koje nisu potpisnice Konvencije, dok je Srbija bila uzdržana.
„Ovo oružje možda jeste tehnološki zastarelo, ali ne i u pogledu ubojitosti. Od 2012. godine kasetna municija se kontinuirano koristi u sukobu u Siriji, odnosno od 2015. godine u Jemenu, gde koaliciju predvodi Saudijska Arabija, koja takođe nije potpisnica Konvencije“, objašnjava Stojanović.
Autorka