Zašto je u Srbiji sramota ići na psihoterapiju?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Proteklih dana smo imali priliku da se podsetimo kako u Srbiji izgleda razgovor o psihičkom zdravlju.

Samoubistvo manekenke Marije Ćurčić bilo je povod kako za tabloidno izveštavanje, tako i za lavinu komentara na portalima i društvenim mrežama o samoubistvu, depresiji i mentalnom zdravlju.

Iako zablude o ovoj temi nisu specifične samo za Srbiju, primetno je da kaskamo za razvijenim zemljama kada je reč o tretiranju psihičkog zdravlja i svega što ono uzrokuje i od čega zavisi.

 

Psihičko zdravlje je jednako važno kao i fizičko – neodvojivi su

Kada u Srbiji kažete zdravlje, prva asocijacija je njegova fizička komponenta – uobičajeno  je da pričamo o fizikalnoj terapiji jer je logično da treba ići lekaru kada imamo neki zdravstveni problem. Zašto, onda, isto ne važi i za psihoterapiju?

Kada kažem ljudima da sam i sama išla na psihoterapiju, nailazim na jednu od dve reakcije: potpuno odobravanje i zainteresovanost od strane tolerantnih ljudi (generalizacija) ili neprijatna tišina, pogled na dole i komentari tipa „šta ti fali“, „ja sve svoje probleme sam/a rešavam“ i „imaš li dijagnozu?“.

Generalni utisak, a posebno izvan Beograda, jeste da ljudima često nije jasno zašto bi neko ko je npr. „odličan đak iz fine porodice“ otišao kod psihologa.

Meni nikada nije bilo jasno zašto je strašno i zašto je sramota tražiti pomoć kada je potrebna.

Ne bih ovde davala prostora skandaloznim komentarima sa društvenih mreža o tome kako je depresija izgovor za samoubistvo ili kako je pomenuta manekenka bila mlada i lepa („pa kako to“?) – ali oni jesu dovoljan pokazatelj kulturološke slike Srbije 21. veka u kojoj je i dalje nezamislivo da neko ne može da se izbori sa depresijom i da ona ne bira godine, fizički izgled ili materijalno stanje.

Razgovarala sam sa novinarkom Jovanom Gligorijević koja je i sama pisala o svom iskustvu sa depresijom, i Sanjom Stanić, psihoterapeutkinjom iz Beograda.

 

Još uvek ne znamo prave reči – ali je bar razgovor počeo

Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, kaže za Talas da je svesna da je za razgovor neophodan povod, ali da joj, kao novinarki, smeta što je povod za razgovor o psihičkom zdravlju najčešće samoubistvo neke javne ličnosti:

„Odlično znam koliko je to štetno i koliko može da bude okidač ljudima koji su na ivici i imaju suicidne misli. Takođe, kad pomislim da to čita porodica osobe koja je odlučila da ode, ne umem da opišem nivo užasa koji me preplavi.

Kao osobi sa zalečenom F32 dijagnozom, način na koji se priča o ovome mi je uvek okidač za anksioznost i na pitanja „Talasa“ upravo odgovaram pod dejstvom leka za anksioznost. Mislim da to najbolje ilustruje moj utisak o načinu na koji o ovome pričamo.“

 

Foto: Medija centar Beograd

 

Jovana dodaje da je optimistična kada je reč o stigmatizaciji ovih tema jer je danas u manjoj meri prisutna.

Ranije se o ovome nije ni pričalo, ali „Razgovor, sa velikim R je tek počeo“, još ne znamo prave reči, trapavi smo u izražavanju i zato dolazi do nesporazuma, objašnjava.

„Sigurna sam da će biti bolje. Zamalo sam odbila ovaj razgovor jer se trenutno osećam loše, ali sam ipak prihvatila jer o ovome mora da se priča, i to iz prve ruke.“

“Ko god ima hrabrosti da javno progovori o svom slučaju, ima moju bezgraničnu zahvalnost i divljenje.“

„I ja imam osećaj stida što, uprkos svemu drugom što radim, kad ukucate moje ime na Guglu, pretraga među prvima nudi reč „depresija“, ali izložila sam se vrlo svesno i namerno i obećala sebi da ću ignorisati taj stid.“

 

Nasilje se u Srbiji normalizuje na različite načine

Sanja Stanić, psihoterapeutkinja iz Beograda, u izjavi za Talas kaže da se stiče utisak da je stigmatizacija osoba koji imaju problema sa mentalnim zdravljem veoma česta u Srbiji.

Objašnjava da je strah od ludila jedan od najvećih ljudskih strahova, a da neznanje i predrasude podržavaju mit da su osobe sa problemima u mentalnom zdravlju „lude“:

„Stigma ludila dovodi do toga da se ljudi češće opredeljuju da potraže savet od nadrilekara, astrologa ili vidovitog iscelitelja, što uglavnom čini štetu njihovom mentalnom zdravlju.“

„Istina je da je mentalno zdravlje samo jedan aspekt zdravlja i da obraćanje stručnjacima, pogotovu kada je pravovremeno, omogućava dobar terapijski učinak, posebno u veoma čestim slučajevima anksioznosti i depresije.“

 

Sanja Stanić, sagovornica na portalu Talas.rs

 

Kada je reč o aktuelnim trendovima, Sanja ima utisak da se stvari menjaju u pozitivnom, ali i u negativnom smeru:

„Danas su ljudi generalno otvoreniji kada je u pitanju traženje pomoći. Stručnjaci se sve više angažuju u oblasti prevencije i putem medija dopiru do sve većeg broja ljudi.

Na žalost, prevencija nije dovoljno sistemski utemeljena i u principu nije lako doći do adekvatne stručne pomoći. Uzroci su po pravilu kompleksni.

„Treba da imamo u vidu da živimo u zemlji u kojoj je stvarnost neprekidan niz stresnih situacija, u kojoj je ekonomija pitanje preživljavanja, a u kojoj se nasilje normalizuje na različite načine – kroz medije koji obezbeđuju pažnju senzacionalističkim izveštavanjem, ali i romantizovanjem nasilja i kriminala u književnosti i umetnosti.“

 

Bitno je da razbijamo predrasude, posebno kada je reč o depresiji

U Srbiji se, dakle, otvara razgovor o mentalnom zdravlju – ali polako i nespretno.

Sanja Stanić ocenjuje da situacija nije optimistična i da je ljudima još uvek veoma teško da pričaju o mentalnim problemima:

„Okolina odbacuje, negira, potcenjuje problem, osoba se oseća odbačeno, prikriva teškoće i kasno se obraća za pomoć.

U korenu toga su negativne predrasude da su ljudi koji imaju mentalne probleme opasni po okolinu i da je teško predvideti njihovo ponašanje.“

Dodaje da je prisutna i pretpostavka da su mentalni problemi posledica slabosti volje i/ili karaktera ličnosti, te da je dovoljno da se “osoba trgne” ili sačeka pa će sve to proći samo od sebe. Ističe da su takvi stavovi posebno izraženi kada je u pitanju depresija.

„Bitno je da učinimo prvi korak, raskrinkamo primitivne predrasude i istinitim informacijama povećamo nivo razumevanja kada govorimo o metalnim problemima. Pri tome, važno je da budemo svesni da menjanje predrasuda nije ni malo lak zadatak“, zaključuje sagovornica.

 

Pomoć nije univerzalna – budite strpljivi i razgovarajte sa ljudima koji imaju iskustva

Jovana Gligorijević savetuje da treba biti oprezan prilikom izbora lekara i terapeuta:

„Prvo i najbitnije, ne pitajte nikada osobu koja pije antidepresive koji joj je lek pomogao, jer to ne znači da će pomoći i vama.

Ali pitajte kod kog psihijatra ili terapeuta idu. Budite veoma oprezni sa psihijatrima i terapeutima koji se estradizuju i šetaju po medijima, raspitajte se kod nas koji smo prošli silne ordinacije ko je dobar.“

Jovana objašnjava da je strpljenje važno i da isti lekari i terapeuti neće uvek svima odgovarati.

Skrenula je pažnju i na to da su trenutne cene psihoterapije u Srbiji previsoke.

Za sam kraj, Jovana ima jedan specifičan savet:

Ne idite kod lajf koučeva, preklinjem vas!“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *