Foto: iStock
Kakvi su bili ekonomski učinci vlada od 2000. do danas? Analizirali smo reforme sprovedene tokom mandata Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića i izdvojili neke od najvažnijih:
1. Zoran Đinđić – privatizacija, konvertibilnost dinara, novi Zakon o radu
Vlada Zorana Đinđića oformljena je 25.01.2001, nakon prevremenih parlamentarnih izbora, i zamenila je privremenu vladu oformljenu nakon 05.10.2000.
Najvažnije reformske politike vlade Zorana Đinđić možemo sagledati u nekoliko segmenata:
- Privatizacija društvenih preduzeća
- Uvođenje konvertibilnosti dinara
- Spoljnotrgovinska liberalizacija
- Gašenje gubitaških državnih banaka i ulazak stranih banki na tržište
- Novi Zakon o radu
Kada je reč o našoj valuti, podsećamo da dinar nije bio konvertibilan tokom 1990-ih. Postojao je zvanični devizni kurs od 6 dinara za 1 nemačku marku, ali po toj ceni niko nije hteo da menja marke, već je postojao paralelni „ulični“ devizni kurs, koji je uglavnom bio oko 33 dinara za marku.
Da bi dinar mogao da postane konvertibilna valuta, Srbija je morala da ukine višestruke devizne kurseve i restrikcije na prekogranična devizna plaćanja.
Iako dinar ovim nije postao omiljena valuta za plaćanje ni u Srbiji, jer su se usled izgubljenog poverenja svi prebacili na marku i potom evro, ovo je privredi znatno olakšalo poslovanje sa inostranstvom, pošto su preduzeća sada mogla da zakonski nabavljaju devize od banaka.
Dinar je postao konvertibilan 15.05.2002, i to je ostao do danas.
Detaljnije o reformama tokom vlade Zorana Đinđića pročitajte ovde.
2. Vojislav Koštunica – većina spornih privatizacija, ali i uvođenje APR-a
Vojislav Koštunica bio je mandatar dve vlade – u periodu 2004-2007. i 2007-2008.
Foto: Svetski ekonomski forum, 2003.
Što se tiče ekonomskih reformi u ovo vreme, rađeno je dosta, ali ne konzistentno i ne uvek na bolje.
Od pozitivnih strana možemo izdvojiti sektorske reforme poslovne regulacije, pre svega uvođenje Agencije za privredne registre. Pre uvođenja APR-a, nova preduzeća morala su da se registruju kod privrednih sudova – ovo je bilo veoma loše rešenje, pošto je proces trajao dosta dugo i bio je skup.
Registracija novog preduzeća postala je brza i jeftina – samo oko nedelju dana uz par hiljada dinara; ovime su uklonjene prepreke registraciji novih preduzeća i preduzetnika i njihov život je prilično olakšan.
APR je nastavio da funkcioniše dobro, dosta procedura je preseljeno online, kao što je predaja finansijskih izveštaja. Publikacija Doing Business je zbog ovih reformi Srbiju 2006. uvrstila u red privreda najvećih reformatora. Problem je što je ovo pre bio izuzetak nego pravilo.
S druge strane, najveći broj čuvenih spornih privatizacija odigrao se upravo za vreme Koštuničinih vlada.
Pročitajte više o reformama od 2004. do 2008. godine.
3. Mirko Cvetković – nerealno povećanje penzija i reforma pravosuđa
Vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem oformljena je početkom jula 2008, i uz jednu rekonstrukciju 2011. godine (kada je iz Vlade izašao Mlađan Dinkić, iako je G17+ i dalje ostao) bila je na vlasti do jula 2012.
Foto: Wikimedia, Avala
U vladi koja je jedva uspela da sakupi većinu glasova u parlamentu (127 poslanika, a za minimalnu većinu neophodno je 126) svaka partija je efektivno mogla da obori koaliciju.
Kako je PUPS insistirao na velikom povećanju penzija, a bez njega ne bi bilo većine, moralo mu se izaći u susret.
Penzije su do tada usklađivane na osnovu zakonske formule koja je u obzir uzimala rast cena i rast BDP-a, i to dva puta godišnje (u aprilu i oktobru). Sada su, međutim, penzije dodatno jednokratno uvećane, pa je uz zakonsku indeksaciju njihov nivo povećan za oko 30%
Gotovo preko noći je prosečna penzija povećana sa 13.600 dinara u 2007, na 17.600 u 2008.
Ovo je bio ogroman udarac na javne finansije – penzioni sistem već je decenijama bio u krizi usled toga što se naplaćuje manje novca od doprinosa nego što je to neophodno za isplatu penzija pa se nedostajuća sredstva nadonađuju novcem iz budžeta.
Rashodi za penzije skočili su sa 260 milijardi dinara u 2007, na 387 milijardi u 2009.
Da su se nastavile visoke stope ekonomskog rasta kao u prethodnom periodu od oko 5% godišnje, ovo bi nekako možda i moglo da se izdrži. Međutim, tada je došlo do prelivanja finansijske krize na Srbiju usled čega je privreda ušla u recesiju.
Ovo nije bio samo loš tajming, jer su penzije povećane u trenutku kada je kriza već bila izbila u SAD i prelivala se na Evropu.
O pravosuđu i ostalim reformama tokom Cvetkovićeve vlade čitajte ovde.
2. Ivica Dačić i Aleksandar Vučić – nizak rast, subvencije, privatizacija
Vlada Ivice Dačića formirana je krajem jula 2012. godine i na vlasti je bila do aprila 2014. kada ju je nakon prevremenih parlamentarnih izbora zamenila prva Vlada Aleksandra Vučića, a nakon još jednih parlamentarnih izbora došla je druga Vučićeva vlada avgusta 2016.
Od 2012. do danas, Vladu čine iste političke partije (s tim što je G17+ ispala iz kombinacije jer na izborima 2014. nije prešla cenzus) pa možemo izvući zaključke o zajedničkoj ekonomskoj politici ovih vlada i rezultatima ove politike.
Foto: Flickr
Kada je reč o privatizaciji, rezultati su pomešani.
Jedini pomak zapravo je napravljen kod preduzeća u restrukturiranju – privatizovani su Galenika, PKB i RTB Bor, kao i veliki broj manjih preduzeća, ali su ove postupci često bili kontroverzni, netransparentni ili pod znakom sumnje da je kupac već bio unapred poznat.
PKB je, na primer, prodat kao koncern, umesto da njegove proizvodne celine prodaju pojedinačno.
Koncesija za aerodrom ostala je zapamćena po ugovoru koji predviđa ograničenje saobraćaja na drugim aerodromima u zemlji (i potonjim preuzimanjem niškog aerodroma od strane republičke vlasti).
Privatizacija Telekoma najavljena za 2015. vrlo brzo je napuštena, a neka preduzeća u restrukturiranju su i podržavljena (FAP, Jumko) i pridodata vojsci iako je potreba za njima blago rečeno upitna
Ipak, i ovakva privatizacija dovela je do rešavanja statusa barem nekih od velikih preduzeća koja su predstavljala rizik po javne finansije.
Zaustavljeno je isisavanje novca iz njih preko javnih nabavki i zatvoren je prostor za korupciju kroz finansiranje partija, čime je otvorena mogućnost da ona postanu uspešna preduzeća koja će plaćati svoje poreske i druge obaveze.
Više o ekonomskim reformama vlada od 2012. do danas pročitajte na linku.