Libekova najnovija publikacija – Top 10 ekonomskih zabluda u Srbiji deo je borbe protiv ekonomskog populizma u našoj zemlji. Čitavu publikaciju možete preuzeti na linku.
Izdvajamo 3 od 10 najvećih zabluda koje postoje u javnom diskursu kada se razgovara o privredi:
1. Mit o ekonomskoj potrošnji: ako država više troši, doći će do ekonomskog rasta
„Ako država krene da troši više i poveća penzije i plate u javnom sektoru, doći će do povećanja potrošnje, što će dovesti do ekonomskog rasta.“
Da bi ovo funkcionisalo, javna potrošnja treba da ima visoke multiplikatore – to znači da svaki novi dinar na plate ili penzije treba da kreira više od jednog dinara u privredi.
Budući da je Srbija mala otvorena privreda, ovo nije slučaj, jer se veliki deo potrošnje preliva na uvoz.
Da bi država mogla više da troši, potrebno joj je više novca, što se postiže većim porezima ili deficitom u budžetu. Zbog toga ovakva ekonomska politika do sada nije dovodila do eksplozije ekonomskog rasta – već javnog duga:
Suprotno od ove zablude, plate i penzije treba da budu rezultat, a ne uzrok ekonomskog rasta, a posebno ne treba da budu predmet političkih manipulacija, što je u Srbiji često bio slučaj.
2. Mit o subvencijama: privlačenje stranih investicija subvencijama iz državnog budžeta
Ovo je verovatno jedna od najčešćih zabluda: „za ekonomski rast su nam neophodne investicije, a njih treba da privučemo subvencijama“.
Da, tačno je da veće investicije dovode do rasta, ali subvenciju nisu način da dođemo do njih.
Investitori dolaze na tržišta na kojima postoji povoljna klima – davanje subvencija da bismo ih privukli je kontraproduktivno.
O tome govori podatak da je skoro ¾ radnih mesta koja su otvorena državnim subvencijama nestala čim su subvencije istekle, što znači da je skoro ¾ radnika dobilo otkaz.
Novac koji se iz budžeta izdvaja za subvencije može da se iskoristi na produktivniji način, na primer rasterećivanjem preduzetnika koji bi mogli lakše da pokreću biznis i doprinose tehnološkom i privrednom napretku Srbije.
Ipak, Srbija daje značajno više subvencija od drugih zemalja u tranzciji:
Uprkos tome, ukupan nivo investicija je nizak u poređenju sa drugim sličnim zemljama.
Dodatno, našoj privredi nisu potrebne samo strane investicije – one su već dovoljno visoke, čak i više nego u drugim zemljama.
Nama su neophodne domaće investicije, koje su veoma niske, a do njih dolazi kada domaći preduzetnici veruju da su njihove investicije sigurne a poslovanje zaštićeno, za šta je vladavina prava prvi i nužni uslov.
3. Mit o penzionom fondu – PIO je opljačkan i treba mu vratiti oduzetu imovinu
Početak ove zablude leži u samom nazivu „Fond za penziono i invalidsko osiguranje.“
Reč „fond“ implicira imovinu iz koje se isplaćuju penzije, a penzoni sistem u Srbiji zapravo funkcioniše kao „protočni bojler“: aktuelne penzije isplaćuju se od doprinosa koji uplaćuju zaposleni i njihovi poslodavci.
Takav sistem nije dugoročno održiv, o čemu smo već pisali. Jedan od glavnih razloga za to jesu demografska kretanja, kao i emigracija i niska stopa zaposlenosti u Srbiji.
Jasno je da su penzije u Srbiji niske, ali rešenje za to nije u manipulisanju i povećavanju penzija zarad političkih bodova, već u racionalnom usklađivanju penzija sa ekonomskim prilikama – vodeći računa o ekonomskom rastu i kupovnoj moći (tzv. švajcarska formula).