Foto: Medija centar Beograd
Autor: Feđa Pavlović
Mi smo, izgleda, spali na to da nam je glavni književni kritičar – ministar policije, a glavni dramski kritičar – gradonačelnik Nikšića. Pitate se kako smo do toga došli? Dobro pitanje.
Kada je Semjuel Džonson izjavio da je patriotizam poslednje utočište hulja, verujem da je bio na tragu onoga što će, dva veka kasnije, Klod Levi-Stros teorijski objasniti uz pomoć koncepta tzv. „praznog znaka“ (signifiant flottant).
Za Levi-Strosa, „prazan znak“ je znak bez oznake, to jest, znak za koji je nemoguće utvrditi šta tačno označava, pa njegovo značenje u potpunosti zavisi od onoga ko ga tumači. U političkom diskursu, patriotski „prazni znaci“ – na primer, tekovine 21. maja – mobilizatorski kapacitet crpe upravo iz svoje simboličke praznine.
Pošto, u suštini, tekovine 21 mogu da znače šta god čovek poželi da znače, u njih svako može da učita sopstvene želje, težnje i fikcije, i da se u njima pronađe, to jest, da za njega ti „prazni znaci“ budu utoliko stvarniji i opipljiviji.
Otuda Džonsonov čuveni diktum o patriotizmu kao o poslednjem utočištu hulja – simbolička snaga i praznina patriotskih „praznih znakova“ idealna je fasada iza koje svaka hulja s lakoćom sakrije svoju duhovnu bedu i tu nastani svoje najniže demagoške, sitničave i vlastoljubive pobude.
To je ujedno i svedočanstvo činjenice da polusvet koji danas ostvarenje nalazi u ulozi Velikog Crnogorca (i pritom nam svima premerava patriotizam) nipošto nije nov fenomen.
Komesarskih žbirova koji brane neke tekovine (juče jedne, danas druge) maltretirajući susede, preteći, cenzurišući i potkazujući, bilo je i biće – ako ih igde zafali, makar ćemo ih mi imati za izvoz.
Nijedno društvo i nijedno državno uređenje, ma kako prosvetljeno bilo, tu sortu nije uspelo da u potpunosti udalji od poluga vlasti; takvi, izgleda, tu i tamo uspeju da se provuku i kroz najfinije meritokratsko sito.
Međutim, na našim prostorima – i tu leži tragedija našeg titoističkog nasleđa – komunizam je uspeo da od patologije napravi normalu.
U uslovima ogoljene diktature, masovne propagande i policijskog terora posle 1945. „prazni znaci“ titoističkog režima stvorili su neograničen prostor za divljanje novopečenih vlastodržaca – odbrana tekovina revolucije (šta god one bile!) opunomoćila je otimačinu privatne svojine, hapšenje nepodobnih, šikaniranje nedužnih i stišavanje svakog disonantnog tona.
To je bilo moguće ne zato što je zvanična titoistička doktrina bila jasna i rigidna, već upravo zato što je bila tako isprazna.
Problem nije bio to što se, u odbrani od dušmana domaćih i stranih, dežurni čuvari tekovina revolucije nisu dovoljno posvetili preispitivanju i definisanju onoga što im je pripalo da čuvaju – suština bi bila ista sve i da su komesari KPJ imali izražen senzibilitet za teoretisanje. Pa ni to što su tekovine revolucije bile „prazan znak“ čije je značenje po definiciji proizvoljno.
Problem su bile odrešene ruke koje je titoistički režim dao nadležnim zaštitnicima svojih „praznih znakova“ da ih pune čim god hoće i presuđuju po kratkom postupku. A ta ozakonjena samovolja nekako uvek u prvi plan istakne one Džonsonove hulje.
Jer ko će se posvećenije, ko bespoštednije i temeljitije latiti tog zaštitničkog posla od hulje koja jedva čeka da joj pod ruku padne batina i značka?
Kako tačno Matija Bećković ugrožava red i mir u državi?
Ako se pitate kakve sad veze sve ovo ima sa današnjom situacijom u Crnoj Gori, pogledajte samo saopštenje naše Vlade povodom najave da će četvorici srpskih intelektualaca, uključujući i Matiju Bećkovića, biti zabranjen ulaz u zemlju zbog procene Uprave policije da bi ti ljudi svojim delovanjem mogli da ugroze drćavnu bezbednost. „Ukazujemo,“ kaže Vlada,
„da je naša Ustavna i moralna obaveza da od nedobronamernih pojedinaca štitimo stabilnost i bezbednost zemlje, ali i spokoj svih njenih građana, uključujući i državotvorna, patriotska i nacionalna osećanja najvećeg broja njih“.
Elem, šta su to državotvorna osećanja? Kada ste se poslednji put osetili državotvorno? I kako se to brani spokoj 625.000 duša? Da li su, recimo, građani Budve danas spokojniji nego u ovo vreme prošle nedelje?
Ako postoji procena da bi Matija Bećković svojim izlaganjem mogao da ugrozi red i mir u državi, o kakvoj se tačno pretnji radi? Strahuje li se, možda, da bi Bećković mogao da pozove prisutno sveštenstvo SPC da se, nakon upriličenog koktela, zapute prema „Kasarni Morača“?
Ili se sumnja da će se, dok Bećković drži besedu u kripti Sabornog Hrama, ispred vrata okupiti demonstranti koje Bećkovićevo prisustvo vređa, pa da će izbiti tuča između njih i Bećkovićevih pristalica?
Zbog takvih mogućnosti, navodno, i postoji policija.
Ako su obe grupe građani Crne Gore, koji policiju plaćaju da bi im omogućila uživanje građanskih sloboda, ko tu kome pravi problem i ko remeti javni red i mir? Jedni, koji traže da čuju Bećkovićevu besedu, ili drugi, koji traže da je ovi prvi ne čuju?
Sve su ovo zanimljiva teorijska pitanja kojima Uprava policije, dakako, nema vremena da se bavi – kao i titoistički „prazni znaci“, državotvorna osećanja postoje da bi se branila, a ne da bi se o njima filozofiralo.
Zakonomerno (kao i u slučaju tekovina revolucije), zadatak odbrane tekovina 21. maja pripao je komesarima, a ne tamo nekim teoretičarima. I baš poput nekadašnjeg bratstva i jedinstva, današnji javni red i mir može da znači šta god Uprava policije u datom trenutku odluči da znači.
To je, uostalom, i ozvaničeno skandaloznim Zakonom o javnom redu i miru, koji policiji, baš kao u Titovo doba, daje odrešene ruke da remetilački faktor prepozna bukvalno gde god poželi da ga vidi.
‘Oće tamo nekakvi pesnik da dođe da pljuje na državu? Ne mož’! ‘Oće nekakva lica neidentifikovana da se mole po Svaču i dižu tenzije tamo? Muč more! Penje se nekakvi glumac na scenu, predstava veli, laje protiv Budve i ćera investitore? Spuštaj zavesu! I nema te pesničke, dramske ili naučne discipline koja će ostati pošteđena patriotske zviždaljke.
Eto, tako smo došli do toga da nam je glavni književni kritičar – ministar policije, a glavni dramski kritičar – gradonačelnik Nikšića.
Tekst je originalno objavljen pod naslovom “Po kratkom postupku” na Vijesti.me
Autor je Feđa Pavlović, magistar filozofije