Foto: iStock
Novo istraživanje Ekonomista ukazuje na potencijalno kontraproduktivne posledice #MeToo – ali je pitanje šta ih uzrokuje i koliko će potrajati.
Tim povodom razgovarali smo sa En Meknajt, psihoterapeutkinjom iz Mičegena, SAD, o značaju ovih procesa.
#MeToo – hešteg, inicijativa, pokret i već globalni simbol razotkrivanja i prijavljivanja slučajeva seksualnog zlostavljanja – obeležio je kraj 2017. i čitavu 2018. godinu, iako je originalno nastao 2006. godine.
Prošlo je godinu dana otkad je glumica Alisa Milano na Tviteru pozvala žene da prijave seksualno zlostavljanje korišćenjem ovog heštega i time pokrenula lavinu na društvenim mrežama:
If you’ve been sexually harassed or assaulted write ‘me too’ as a reply to this tweet. pic.twitter.com/k2oeCiUf9n
— Alyssa Milano (@Alyssa_Milano) October 15, 2017
Od Harvija Vajnstina, preko Kevina Spejsija i Morgana Frimena do Breta Kavanoa, #MeToo je transformisao javni diskurs kada je reč o seksualnom zlostavljanju.
Još uvek je rano za donošenje decidnih zaključaka o njegovom učinku, a ne postoje ni sveobuhvatna istraživanja koja bi mogla da izmere njegov domet.
Ipak, MeToo nije centralizovan pokret koji deluje organizovano već skup različitih dešavanja širom sveta koje kolokvijalno stavljamo pod kišobran borbe za razotkrivanje i sprečavanje seksualnog zlostavljanja.
Economist: više ljudi danas krivi žrtve seksualnog zlostavljanja
Postoje, ipak, pojedinačna pitanja čiji razvoj možemo da pratimo.
Ekonomist je nedavno objavio tekst u kojem upoređuje rezultate istraživanja iz novembra 2017. i septembra tekuće 2018. godine. Istraživanja je, za potrebe Ekonomista, sprovela agencija YouGov u formi onlajn ankete na uzorku od 1.500 punoletnih građana SAD-a.
Kao generalni zaključak navodi se da:
„Postoji mali ali jasan preokret ka okrivljavanju žrtava.“
Zaključak je izveden na osnovu uporednih podataka – istraživanja su obuhvatila pitanja o seksualnom zlostavljanju i percepciji njegovih posledica.
Neke od promena koje su primećene u periodu između novembra 2017. i septembra 2018. su sledeće:
Porast sa 28 na 36% – procenat ispitanika koji misle da muškarci optuženi za seksualno zlostavljanje treba da zadrže svoj posao;
Sa 29 na 31% porast procenta ljudi koji veruju da žene koje se žale na zlostavljanje stvaraju više problema nego što ih rešavaju;
18% ljudi misli da su lažne optužbe za zlostavljanje veći problem od neprijavljenih slučajeva (u novembru 2017. je to bilo 13%).
Linija podele je partijska, a ne rodna
Još jedan zanimljiv podatak o istraživanjima jeste to da su razlike između onih koji su glasali za Hilari Klinton na poslednjim predsedničkim izborima i onih koji su glasali za Donalda Trampa veće nego između muškaraca i žena.
Dodatno, veća razlika u odgovorima primećena je kod žena nego kod muškaraca – i to u opisanom smeru, što je prilično neočekivana posledica.
Šta nam ovo istraživanje govori o američkom društvu?
Kao i uvek kada je reč o motivacijama ljudi, teško je doći do konkretnih zaključaka ili prognoza.
En Meknajt (Ann McKnight), psihoterapeutkinja iz Mičigena, SAD, kaže za Talas da je u ovom trenutku teško predvideti šta „američka javnost“ misli o bilo čemu:
„Takođe, treba uzeti u obzir i trenutak u kojem je Ekonomist objavio ovo istraživanje.
Saslušanje Kristin Ford je bilo 28. septembra, što je specifičan trenutak u kome su svi pogledi upereni ka ovom problemu i podeljenosti u vezi sa nominacijom Breta Kavanoa.“
Kada je reč o konkretnim rezultatima, Meknajtova objašnjava da oni zavise i od pojedinačnih pitanja:
„To što više ljudi misli da prijavljivanje zlostavljanja stvara više problema nego što ih rešava ne znači nužno da ti ljudi misle da žene ne treba da prijavljuju ove slučajeve.
To je više odraz kompleksnosti pokretanja ovih pitanja – naši sistemi i institucije još uvek nemaju način da se pozabave ovim slučajevima pravedno i sa integritetom.“
Foto: Meri Hildor
Ističe da je Kristin Ford odličan primer hrabrosti i rizika koje javno izjašnjavanje nosi sa sobom.
Naša sagovornica ima prijatelja koji je ostao bez posla jer je bivša studentkinja uložila žalbu protiv njega za nešto što se desilo pre 22 godine – a on nije saznao ni koja studentkinja je u pitanju ni za šta je tačno optužen, a to je itekako uticalo na njegov život.
„U trenutnom javnom diskursu u Americi, čak i pominjanje ovakvih slučajeva može da bude problematično – može se protumačiti kao umanjivanje ili odbacivanje uticaja koji je to imalo na žrtvu (koja je, u ovom slučaju, tada bila adolescentkinja).”
“Naravno da su zlostavljanje i nasilje neprihvatljivi.
Ipak, još uvek ne umemo da o ovome govorimo javno, a da izbegnemo definisanje ljudi na osnovu njihovog najgoreg ponašanja ili u kontekstu nečega najstrašnijeg što im se desilo.“
Meknajtova zaključuje da je američkom društvu potreban novi način da se nosi sa ovakvim ponašanjem, ali da to mora da podrazumeva odgovornost, a ne neki od esktrema – guranje problema pod tepih ili strogo kažnjavanje.
Najlakše je okriviti nekoga – ali to ne rešava problem
Meknajtova objašnjava da je vrlo lako ostati zarobljen u automatskim reakcijama – kada nekoga okrivimo ili dehumanizujemo, mozak nas nagrađuje dozom dopamina jer smo sasvim sigurni u ispravnost svoje pozicije, ali su ti utisci kratkog veka. Kao i sa drugim zavisnostima, ubrzo nam je potrebna „nova doza“ pa se tako ciklus nastavlja.
Kada je reč o samom pokretu #MeToo, ona veruje da je zaista doprineo otvaranju rasprava o zlostavljanju i nejednakostima koje su dugo ignorisane i negirane.
„Iako je tačno da su politički diskursi danas zapaljivi i polarizujući, deluje da se sada više nego ikada razgovora o ovim temama – u zdravstvenim institucijama, kompanijama i univerzitetima širom SAD-a. Više nije toliko lako ignorisati nasilje.“
Praveći paralelu sa problemom rasizma, ističe da je i u ovom slučaju „buđenje sporo i bolno“, te da mnogi odbijaju da mu se posvete.
„Za mnoge pojedince, velika vrednost svega ovoga je to što je sve prihvatljivije tražiti pomoć u vidu psihoterapije – to važi za veliki broj ljudi koji do sada nisu pričali o zlostavljanju zbog stigme koja prati ovu temu.“
U svom poslu često ima priliku da sa klijentima razgovara upravo o ovom izazovu – ne treba da tražimo laka i brza rešenja za kompleksne i ogromne probleme.
„Ništa nećemo postići ako uvek gledamo koga da okrivimo. Umesto toga, treba da se zapitamo: kakvi želimo da budemo – kakvi ljudi i kakva nacija?
Ako možemo da odgovorimo na to pitanje, možemo i da krenemo putem postizanja tih ciljeva.“
Ekonomistovo istraživanje je samo stanica na putu koji se i dalje odvija pred nama
Pitanje je koliko su rezultati navedenog istraživanja dugoročno indikativni – uzorak od 1.500 Amerikanaca jeste signal, ali treba imati u vidu momenat sprovođenja oba istraživanja, kao i heterogenost države koja broji preko 300 miliona stanovnika.
Kako kaže naša sagovornica, ovi podaci su samo jedna stanica na putu koji je i dalje u nastajanju i nikako nije zacrtan pravac u kojem savremena društva mogu da se kreću.
Jedno moguće objašnjenje leži u tome da su Ekonomistovi podaci samo odraz uobičajenih kretanja stavova o zapaljivim pitanjima – česta su „klackanja“ tokom sporih kulturoloških promena.
Kako ističe Meknajtova, čak i kada je reč o dugotrajnim promenama poput odnosa prema rasizmu – reakcije su i dalje razdeljene između poricanja, optuživanja i proaktivnog vizionarskog delovanja.
Uvek postoje sile napretka i sile otpora – a od načina na koji se jedno društvo nosi sa izazovima zavisi i u kom pravcu će se stavovi građana kretati.
Autorka