talas politička korektnost
Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: www.kremlin.ru

Srbija se ne suočava sa izazovima političke korektnosti na način na koji se to dešava u nekim savremenim demokratijama. Naša politička kultura, najblaže rečeno, preovlađujuće je utemeljena u opštoj nekorektnosti, pa bi zabrinutost oko političke korektnosti bio svojevrsni paradoks.

Ako je u našoj javnosti manje-više uobičajeno da se susretnemo sa govorom mržnje, izlivima raznovrsne diskriminacije, pretnjama nadahnutim ksenofobijom, seksističkim komentarima, širenjem panike kao i nacionalističkim izlivima, onda sintagma ”politička korektnost” može opravdano da se odbaci kao oksimoron.

Na svu sreću globalni trendovi se ne lansiraju iz Srbije. Ako jednog dana nekim čudom postanemo korektni i stvorimo preduslov da budemo ranjivi na pomenutu zarazu političke korektnosti, nije isključeno da ćemo kao i u mnogima i u ovim oblastima doživeti brzo suočavanje sa trendovima.

 

Budite politički korektni, pazite na moja osećanja

Na Zapadu, a posebno u Americi, ne prođe ni nedelja, a da se ne upoznamo sa nekim novim bizarnim primerima političke korektnosti. Politička korektnost već neko duže vreme postaje ozbiljan izazov za slobodu govora i izražavanja.

Ambiciozno zamišljena kao neka vrsta dopunske zaštite ranjivih manjina od diskriminacije u širem smislu, politička korektnost brzo je pokazala svoje urođene nedostatke, postajući način razmišljanja prisutan u mnogim sferama javnog života. Prenaglašavajući emotivno stanje sagovornika, slušalaca ili gledalaca, drugim rečima uznemirenost koja može da  nastane usled primanja nekih informacija, politička korektnost širi opseg faktora koji u komunikacijskom procesu mogu da izazovu uzrujanost do beskonačnog.

Ovde se naravno ne misli na moguću emotivnu uznemirenost nastalu usled, na primer, širenja panike u javnosti ili kao posledicu prijema informacija nadahnutih govorom mržnje. Radi se o mnogo trivijalnijoj, subjektivnijoj i krajnje relativnoj vrsti moguće uznemirenosti. Verujem da prošlonedeljni primeri kojima se ovde bavim to lepo dočaravaju.

 

Borba za život Apua iz Simpsonova

Ljubitelji serije Simpsonovi sa nestrpljenjem iščekuju da li će posle 28 godina života u seriji, Apu preživeti poslednji, čini  se najozbiljniji napad političke korektnosti.

Iako su sporovi oko samog junaka postojali već neko vreme, uticajni holivudski producent Adi Šankar naveo je u razgovoru za IndiWire krajem prošle nedelje da je po njegovim pouzdanim saznanjima televizijska mreža Foks ipak odlučila da ga odstrani iz serije.

Autori serije inicijalno nisu ni negirali, ni potvrdili eliminaciju Apua. Komentar predstavnika serije bio je samo da se ”Аpu pojavljuje u epizodi od 14. oktobra My Way or the Highway to Heaven.”

Inače, jedini kadar u kojem se Apu pojavljuje jeste kadar u kojem on sa još mnogo junaka stoji pored boga, sa oreolom iznad glave. Početkom ove nedelje oglasio se i zvanični producent Simsonovih samo sa kratkom tvit izjavom da Adi Šankar nije ovlašćen da govori u ime serije.

 

 

Glavni razlozi koji su se do sada navodili protiv pojave ovog popularnog sporednog junaka bili su da stereotipno predstavlja predstavnike indijske zajednice u Americi (doktor kompjuterskih nauka koji radi u maloprodajnoj radnji da bi otplatio studentski kredit, a posle i ostaje u tome; ima osmoro dece), da daje povoda da se imigranti ismevaju (karakterističan akcenat) i da je krajnje neprimereno da jedan belac kao što je Henk Azaria pozajmljuje glas ovom junaku kad to može da uradi neko ko je stvarni predstavnik te etničke zajednice.

U paleti mogućih predloga koje ove nedelje nudi Gardijan jedno od rešenja podrazumeva da Apu dobije novog pozajmljivača glasa, naime, da to bude neki glumac koji će zapravo stvarno da bude iz sličnih krajeva iz kojih je i Apu. Zastanite ovde da uvidite svu besmislenost – dakle ukoliko taj hipotetički novi glumac i bude zvučao kao stari Apu, to nije problem. Važno je da mu je glas dao neko iz njegovog etničkog okruženja. Neko iste boje kože. Time bi se izbeglo da slučajno ne dođe do… kulturnog preuzimanja.

 

 

View this post on Instagram

 

A Mounds bar is not a sprinkle! Happy donut day! Or “doughnut” for you traditionalists. #TheSimpsons #NationalDonutDay

A post shared by The Simpsons (@thesimpsons) on

Magazin Vogue i kulturno preuzimanje frizure

Kulturno preuzimanje je posebna vrsta sofisticirane političke nekorektnosti koja u sebi sadrži elemente zloupotrebe i/ili čak ismevanja. Ova vrsta preuzimanja dešava se kada pripadnici većinske populacije koriste simbole ili druga značajna vidljiva obeležja neke manjinske grupacije u svojim javnim aktivnostima. Šta ovo tačno znači, pitanje da li je jasno i samim tvorcima ovog koncepta.

Magazinu Vogue do sada bi moralo da bude jasno. Ovaj magazine je, naime, prošle nedelje morao javnosti da uputi izvinjenje i da ponudi objašnjenje usled napada da je izveo kulturno preuzimanje afro frizure.

Manekenka pomenutog magazina i poznata medijska ličnost Kendal Džener na jednoj od objavljenih fotografija ima frizuru koja bi mogla da se opiše kao neka od varijacija afro frizure.

Usledile su optužbe na račun magazina da je trebalo da angažuju osobu koja je zapravo istinska pripadnica afro-američke zajednice i koja ima takvu prirodnu kosu, a ne da jedna belkinja preuzima afro frizuru za potrebe slikanja. Magazin Vogue morao je da se izvini ukoliko se neko osetio uvređenim.

Naveli su da frizura i ”kontroverzna” fotografija predstavlja zapravo element koncepta luksuznog modnog brenda Brock Collection i da se izvinjavaju ako je to nekoga uvredilo.

 

 

View this post on Instagram

 

🌙 @voguemagazine by @mikaeljansson @tonnegood

A post shared by Kendall (@kendalljenner) on


Magazin Vogue je inače i ranije tokom godine ponovo bio napadnut za kulturno preuzimanje. Na naslovnoj stranici u maju italijanskog izdanja magazina Vogue, jedna od trenutno najpoznatijih manekenki na svetu Điđi Hadid prikazana je kako sedi u krilu izvesnog muškarca kome je šakom prekrila lice. Ali nije u tome problem. Njena koža na toj naslovnici izgleda bronzanije nego inače.

Da, to je dovoljno da se osnovano posumnja na kulturno preuzimanje. Za razliku od Džener koja nije želela da se izvinjava za frizuru koja, budimo iskreni, najviše podseća na frizuru Noela Redinga, pokojnog basiste Džimija Hendriksa, Hadid je odlučila da se javno izvini.

Okačivši sliku na Tviter i na Instagram, želela je fanovima da dokaže koliko je na dan snimanja bila manje bronzana nego što je na naslovnici i da se ogradi od fotošopiranja u post produkciji.

 

 

Kulturno preuzimanje kao što vidimo uzima maha. Granice su rastegljive, konteksti su nevažni. Nije više važno da li je (samo) u pitanju medijski sadržaj. Kulturno preuzimanje može da se ispolji i kad se najmanje nadate, kao na primer tokom maskiranja za noć veštica ili studentske žurke.

 

Spisak dozvoljenih i zabranjenih kostima za maskenbal

Prošle nedelje je verovatno najskuplja javnosti poznata žrtva političke korektnosti bila i poznata TV voditeljka Megan Keli. Ona je u svojoj emisiji na televiziji NBC, na samom početku sa sagovornicima razmatrala propisavanje pravila od strane nekih univerziteta o tome koji su kostimi za Noć veštica prikladni, a koji ne.

Studenti univerziteta Kent iz Velike Britanije propisali su pravilnik da je na njihovom fakultetu zabranjeno da se oblačite kao: tradicionalni Meksikanci, krstaši, nacisti, sveštenici i opatice, kauboji i Indijanci (u originalu se koristi izraz – američki starosedeoci), pripadnici Islamske države, izraelski vojnici, prorok Muhamed itd.

Opušteni razgovor o kostimima ničim nije upućivao na to da može da bude njen poslednji razgovor na toj televiziji.

Megan Keli je jednog trenutka izjavila da je danas svakako problem ukoliko bela osoba stavi masku koja imitira boju kože crne osobe i obrnuto. To po njoj, međutim, nije bilo problematično ranije kad je ona bila dete sve dok se neka osoba maskirala u neku drugu konkretnu osobu. Navela je primer izvesne američke TV rijaliti zvezde koja se nekada ranije maskirala u Dajanu Ros, a pri tom moguće i blago potamnela svoju kožu da bi delovala verodostojnije. Ni reakcija publike, ni reakcija gostiju u studiju nije upućivala na to da će sutradan ujutru Keli da dobije zahvalnicu uprave za rad na pomenutoj televiziji.

 

 

Nije govor mržnje, nije narušavanje ugleda

Politička korektnost kao što smo videli na ovim bizarnim, ali poučnim primerima tiče se pre svega emocija. Takav nastup razlikuje se suštinski od javnog nastupa govora mržnje. Političko nekorektnim nastupom ne mora uopšte da se podstiču oblici diskriminacije, mržnje ili nasilja što bi bile legitimne granice slobode govora.

Govor mržnje, inače, onako kako je definisan našim Zakonom o javnom informisanju i medijima (član 75) podrazumeva plasiranje informacija kojima se podstiče ”diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.”

Posebnost političke korektnosti ogleda se i u potrebi sve većeg broja raznovrsnih aktera da staju u preventivnu odbranu nekih drugih identitetskih grupacija čija osećanja mogu da budu pogođena.

Politički nekorektan nastup razlikuje se, dakle, od nastupa kojim se potencijalno narušava ugled ili čast neke konkretne osobe. U osnovi koncepta političke korektnosti jeste, dakle, kolektivizam različitih identiteta.

 

Aktivisti su bučni, mediji su polarizovani, dok je američko društvo uglavnom premoreno

Tokom oktobra je objavljeno i istraživanje ”Skrivena plemena: Studija o polarizovanosti američkog pejzaža” organizacije More In Common. Ovo već sada popularno istraživanje u medijskoj i stručnoj javnosti SAD-a svojim uvidima odbacuje tezu u polarizovanosti američkog društva. Preciznije je reći da su mediji u  svojoj potrebi da pojednostave složenu stvarnost polarizovali društvo. Društvo je pak segmentirano, ne polarizovano. Ono nije podeljeno na dva radikalno udaljena pola već ga, po ovom istraživanju, možemo posmatrati kroz sedam kategorija. Ovo je važno za razumevanje i samog problema slobode govora i političke korektnosti.

 

Po ovom istraživanje 74% ispitanika tvrdi da bi ljudi trebalo da imaju slobodu govora čak i ako to povređuje nečija osećanja. Od sedam “plemena” kako ovo istraživanje prepoznaje čak njih šest velikom većinom od oko 70% (tradicionalni liberali) do 90%(posvećeni konzervativci) smatraju da je politička korektnost problem. Sa svoj strane, oko 35% progresivnih aktivista smatra da je politička korektnost problem.

Na pitanje da li smatraju da se vrši neka vrsta posebnog pritiska da po nekim pitanjima razmišljaju na određeni način, 66% smatra da se taj pritisak oseća po pitanju izgradnje uverenja o Islamu i Muslimanima, 64% po pitanju rase i rasizma, 53% po pitanju LGBT i tema roda i 51% po pitanju imigracije i imigranata.

Granice slobode govora vs. beskonačno rastegljiva politička korektnost

Rađanje politički korektnog novog načina razmišljanja stvara zahtev za izgradnjom političke kulture stalne budnosti i obazrivosti. Ova kultura bi, po tom uverenju, u svojoj osnovi trebalo da neguje sklonost i spremnost ka sužavanju granica u verbalnom i neverbalnom izražavanju, kako bi se potencijalno smanjivala sama mogućnost da osećanja nekih grupa budu pogođena.

Rastegljivost ovog koncepta ogleda se pre svega u uzdizanju tumačenja osećanja pripadnika nekih grupa kao krajnje arbitrarnog procesa za vrhovni parametar ograničavanja, odnosno kontrole nečijeg ponašanja. Ne poštuje se unapred propisana granica slobode govora i izražavanja, već se teži stalnoj napetosti, a time se samo ulazi u predvorje pravne nesigurnosti.

Rastegljivost se, takođe, prepoznaje i u kolektivističkoj učaurenosti zaštite osećanja grupnih identiteta jer su oni beskrajno deljivi, fluidni, promenljivi. Politička korektnost postaje omča pojedincu koji možda ne želi da na bilo koji način bude potčinjen svom grupnom identitetu, da zbog svoje navodne grupne preosetljivosti, ranjivosti, osuđenosti na položaj zaštićene manjine, ograničava slobodu govora i izražavanja nekog drugog koji niti širi govor mržnje, niti narušava nečiji ugled neistinama.

Slobodnom društvu odgovornih pojedinaca ne treba politička korektnost da bi se poštovala individualna prava pojedinca i njegovo ili njeno dostojanstvo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *