Kija Kockar nije povod za moralnu paniku Srbije
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Jovan Popović

Sajam knjiga je godišnji povod i prilika za kolektivno zgražavanje, komentare ,,ko sve danas piše knjige“ i vrednosno signaliziranje u vidu tvitova.

Iz nekog nepoznatog razloga, Sajam knjiga određenoj grupi ljudi služi kao ogledalo kulturnog napretka Srbije i sve što se prepozna kao „nedovoljno kulturno“ ide u prilog tezi moralnog sunovrata našeg društva. Svake godine menja se i meta napada.

Nekada su to bili ljubavni romani Vesne Dedić ili Jelene Bačić Alimpić, a ove godine to je knjiga „Moj potpis“ Kristine Kije Kockar, pobednice rijaliti programa „Zadruga“.

 

 

View this post on Instagram

 

Jeste li spremni za sutra? Vidimo se na Sajmu knjiga, u Hali 4, na štandu knjižara Vulkan, od 12:00 do 16:00 časova! 😍

A post shared by KIJA KOCKAR (@kija_kockar__official) on

 

Kako Kija od Kristina?

Pobednica najkontroverznijeg rijaliti programa u Srbiji svoju popularnost duguje najvećim delom ljubavnom trouglu u kom se našla.

Njen tadašnji muž Slobodan Radovanović bio je osrednje poznat folk pevač koji je u rijaliti program ušao kako bi pomogao svojoj karijeri. On je ubrzo pred kamerama prevario Kockar sa ćerkom pevačice Anabele Đogani, nakon čega je i Kockar odlučila da uđe u program.

Nekoliko meseci kasnije, ona je iz „Zadruge“ izašla kao pobednik, sa ogromnom bazom publike i obožavatelja koji su u njoj prepoznali arhetip prevarene žene koja traži smisao u braku koji je pre toga delovao srećno.

Za sve one koji nisu stigli ili želeli da kupe „Moj potpis“, kao i za sve koji se previše plaše osude „pristojne i zabrinute“ Srbije da bi je uzeli na štandu, izdvojili smo nekoliko glavnih poruka koje je autorka želela da pošalje.

 

1. Empatija ispred tradicionalnih rodnih uloga u braku

Iako 21. vek beleži značajan broj žena na tržištu rada, Srbija je i dalje društvo u kom postoji prećutni dogovor da nije uobičajeno da žena zarađuje značajno više od svog partnera. Ideja o muškarcu koji „donosi hleb u kuću“ i dalje je toliko jaka da obrnuta situacija često izaziva neumesne komentare poput onog da se muškarac u tom slučaju „udao, a ne oženio“.

Suvišno je reći da ovakav narativ zna da bude toksičan po žene, ali štetan je i za muškarce kojima je od malena usađen pater familias kao ideal.

Kada muškarci vide da ne ispunjavaju ulogu koja se od njih zahteva i kada sredina podrugljivo gleda na to, oni počinju da se osećaju nesigurno što dalje šteti emotivnom odnosu. Ovo je još jedan primer rodnih uloga koje kod muškaraca i žena na različite načine, ali podjednako pogubno, izazivaju osećanja neadekvatnosti i anksioznosti.

Slobodan i Kristina savršeno oslikavaju ovakvu dinamiku. Ona je radila u aviokompaniji, on je započinjao karijeru kao pevač i jasna je raspodela prihoda u takvom domaćinstvu. Slobodanova porodica nikada nije blagonaklono gledala na to što je predstavljalo plodno tlo za mnogobrojne sukobe.

Sledeći citat opisuje šta sve rade žene koje pokušavaju da smanje pritisak koji se stavlja na muškarce u tim situacijama:

„Deset dana nakon venčanja kupila sam sebi novi auto novcem koji sam sama zaradila i rešila sam to da objavim na Fejsbuku i ispod fotografije napišem: rođendanski poklon od muža.”

“… Uradila sam to zato što mi je on nekoliko dana pre toga ispričao da su ga prozivali drugari uz Zrenjanina kako vozi ženin auto i kako je auto ženski. I to je meni bilo dovoljno – kupila sam auto koji je bio više muški jer sam želela da se on oseća bolje“.

 

2. Upornost i rad prevazilaze nezavidne početne pozicije

Priča Kristine Kockar kroz veliki deo knjige opisuje borbu za materijalni prosperitet nekoga ko je odgajan od strane samohrane majke, bez ikakave pomoći od oca, sa malom platom konobarice u još manjem gradu bez previše mogućnosti za napredak.

Bez obzira na to, Kristina je uspela da se izbori da bude na budžetu tokom studiranja i da nakon toga dobije dobro plaćen posao u aviokompaniji kao stjuardesa.

Ovo možda nekim ljudima ne deluje previše, ali u Srbiji koja se ne može pohvaliti visokom stopom socijalne mobilnosti ovo jeste uspeh. Iako detaljno opisuje svoje odrastanje, nigde ne postoji ni trunka ogorčenosti na sistem ili na nekog potencijalnog krivca zbog činjenice da je rođena u nezavidnoj materijalnoj situaciji.

Ono što je na više mesta istaknuto, uključujući i u sledećem citatu, upravo je značaj truda i upornosti uprkos poteškoćama:

„To je poruka za sve mlade ljude – kada znaš ko si i gde si krenuo, neće postojati prepreka za tebe. Ne moraš da budeš bogat, ne moraš da imaš bogate roditelje, a ni da tražiš bogatog partnera. Dovoljno je da budeš ambiciozan i da vredno radiš na ostvarenju svojih ciljeva. Kada zdravo razmišljaš sve možeš da postigneš“.

 

3. Ne treba osuđivati nego razumeti žene koje ostaju u lošim brakovima

Kao društvo sve više postajemo svesni raspostranjenosti nasilja u porodici i emotivnih ožiljaka koje ono ostavlja. Međutim, ono što i dalje ostaje enigma jeste zašto veliki broj žena ostaje u takvim brakovima i kako im najbolje pružiti pomoć.

Kockar kroz lični primer njenog oca koji je jednom prilikom bio nasilan prema njenoj majci daje potencijalni odgovor:

„Često sam čula da ljudi osuđuju takve žene i još im daju savete kako bi trebalo da se ponašaju, kao da one same to ne znaju. A zapravo niko od tih ljudi ne može pretpostaviti kako se svaka ta žena oseća. Zbog svega toga smatram da nijedan savet ne može pomoći sve dok one same ne odluče da reaguju i da tako promene svoju stvarnost.

Sve to znam jer meni danas mnogi ljudi ponavljaju kako će mi biti bolje bez bivšeg muža, ali ja to i sama znam.”

“Sve mi znamo da će nam biti bolje bez muževa nasilnika, preljubnika, muževa sa kojima nismo srećne, ali nam je toliko teško da se osećamo kao da su nam ruke vezane. I jedino što možemo jeste da sačekamo da vreme uradi svoje“.

Kockar u zaključku knjige šalje poruku osnaženje ženama u ovim situacijama tako što ih podseća da njihova lična sreća i zdravlje treba da bude prioritet, da zaslužuju poštovanje, kao i da postoje mnogobrojne prilike i mogućnosti ukoliko se odluče da odu od svog partnera.

 

Moralna panika usmerena ka pogrešnom mestu

„Moj potpis“ zasigurno nije vrhunac srpske literature. Stil pisanja je izrazito simplističan, struktura je nejasna i postoji nefokusiranost pri naraciji.

Sve ovo na stranu, ciljna grupa koja bude ovo čitala jesu primarno žene i mladi za koje neke od poruka knjige imaju naročitu težinu.

Ako jedna šesnaestogodišnjakinja nakon čitanja bude usvojila stav da muškarci duguju poštovanje ženama, da se ne treba plašiti odlaska iz emotivnog odnosa u kom smo nezadovoljni i da kroz neprekidno zalaganje možemo ostvariti svoje ciljeve, onda će  „Moj potpis“ imati više uspeha nego bilo koja kampanja države ili nevladinog sektora za osnaživanje žena.

Pozitivni primeri se mogu naći na mestima gde to najmanje očekujemo, a sve dok imaju podsticajan uticaj na određenu grupu ljudi, treba suzdržati kritiku.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by MONDO (@mondoportal) on


Za sve ostale koji će nastaviti da lamentiraju nad stanjem srpskog društva, preporučujem usmeravanje pažnje ka knjigama Vladimira Lazarevića, Nebojše Pavkovića i Vojislava Šešelja koje se takođe nalaze na ovogodišnjem Sajmu.

Društvo koje slavi ratne zločince i ratne huškače zasigurno ima veće probleme od trenutne popularnosti knjige zvezde jednog rijaliti programa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *