Šta su vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića donele srpskoj privredi?
Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Flickr

Nakon analiziranja ekonomskih učinaka vlada Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića, u ovom tekstu bavimo se periodom od 2012. do 2017. godine.

Vlada Ivice Dačića formirana je krajem jula 2012. godine i na vlasti je bila do aprila 2014. kada ju je nakon prevremenih parlamentarnih izbora zamenila prva Vlada Aleksandra Vučića, a nakon još jednih parlamentarnih izbora došla je druga Vučićeva vlada avgusta 2016.

Od 2012. do danas, Vladu čine iste političke partije (s tim što je G17+ ispala iz kombinacije jer na izborima 2014. nije prešla cenzus) pa možemo izvući zaključke o zajedničkoj ekonomskoj politici ovih vlada i rezultatima ove politike.

Ova vlade su nasledile zemlju koja je imala visoke budžetske deficite i javni dug koji je rastao, visoke subvencije za državna preduzeća, anemičan ekonomski rast i oslabljene institucije. Kakvi su bili odgovori na ove probleme?

 

Uporni u politikama koje ne rade

Nova Vlada 2012. samo je nastavila tamo gde je prethodna Vlada stala: gomilani su visoki budžetski deficiti da bi se finansirala neumerena javna potrošnja, pre svega za visoke plate u javnom sektoru i penzije.

Tolerisana je siva ekonomija, isplaćivane su visoke subvencije državnim preduzećima, kao i preduzećima u restrukturiranju, davane su subvencije stranim investitorima itd.

Ovakve politike sprovođene su iako se već videlo da ne rade, jer za prethodne 4 godine njihove implementacije nismo imali ekonomski rast.

 

Fiskalna rupa i nizak rast

U situaciji kada privreda stagnira ili prolazi kroz nekoliko recesija, nema puno prostora za visoku javnu potrošnju – pojaviće se rupa u budžetu koju treba nekako zakrpiti.

Prvo se pokušalo malim merama – „uvođenje solidarnog poreza“ i ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru, da bi se potom povećali skoro svi porezi kada je ponestalo novca. Opšta stopa sa 18% na 20%, potom niža sa 8% na 10%, potom akcize na duvan i gorivo, kao i porez na dobit sa 10% na 15%.

Ništa od ovoga nije pomoglo. Ekonomskog rasta nije bilo, budžetski deficiti bili su sve veći, kao i javni dug koji je pretio bankrotom.

 

Stope ekonomskog rasta 2012-2017; Izvor: Narodna banka Srbije

 

Budžetski deficit i javni dug 2012-2017; Izvor: NBS

 

Sa druge strane, dodatno loše upravljanje videlo se u okviru subvencija i kapitalnih rashoda.

Subvencije kojima se uglavnom pokriva neefikasno poslovanje državnih preduzeća zaista jesu loše mere i nemaju pozitivan uticaj na ekonomski rast.

Kapitalni rashodi za izgradnju infrastrukture, koja je u Srbiji u lošem stanju, dovode do ekonomskog rasta, ali su ovi rashodi istovremeno smanjivani.

 

Rashodi za subvencije i kapitalne rashode; Izvor: Ministarstvo finansija

 

Pošto smo napokon „doterali cara do duvara“, izvršene su neophodne mere, pre svega u fiskalnom domenu. Plate i penzije su smanjenje 2014. i to je uglavnom zakrpilo fiskalnu rupu.

Pomogle su i niske kamatne stope usled monetarne politike Evropske centralne banke, kao i oporavak u evrozoni što je dovelo do rasta izvoza, te niska cena energenata.

Deficit je značajno smanjen, a usled ovih eksternih faktora došlo je i do rasta, mada značajno nižeg nego u uporedivim zemljama.

 

Rashodi za plate i penzije; Izvor: Ministarstvo finansija

 

Ekonomski rast Srbije i uporedivih zemalja; Izvor: MMF

 

Najvažnija stvar jeste da je izbegnut bankrot.

Da li je fiskalna konsolidacija mogla da se izvede drugačije? Sigurno da jeste, da se o tome mislilo na vreme i da stanje nije bilo takvo da nešto mora brzo da se uradi kako bi se izbegle ozbiljne posledice.

Veoma loša stvar jeste to što su sve uštede od smanjenja penzija otišle na loše poslovanje državnih preduzeća – godišnja ušteda ovim merama bila je oko 400 miliona evra, isto koliko je Srbijagas imao gubitak te godine.

Drugim rečima, sve uštede od plata i penzija pojela su neefikasna javna i državna preduzeća.

Sa ekonomskim oporavkom polako je došlo i do poboljšanja na tržištu rada.

Iako je ova statistika prilično nepouzdana (čemu svedoči i polemika između Fiskalnog saveta i Zavoda za statistiku), broj nezaposlenih zaista jeste smanjen – a zarade koje su stagnirale počele su polako da rastu i u realnom iznosu.

Jedna od stvari koja je ohrabrila zapošljavanje radnika svakako je novi Zakon o radu iz 2014. koji je povećao fleksibilnost tržišta rada.

Minuli rad se sada plaća samo za vreme provedeno kod trenutnog poslodavca, nivo otpremnine ne isplaćuje se na osnovu ukupnog već radnog staža kod trenutnog poslodavca, trajanje ugovora na određeno vreme produženo je sa 12 na 24 meseca itd.

Time što je firmama olakšano otpuštanje radnika u slučaju kada preduzeću zbog smanjenog obima rada više nije potreban, firme su bile ohrabrene da zapošljavaju ljude koje prethodno ne bi.

 

Subvencije za strane investitore

Dinkićeva politika finansiranja stranih direktnih investicija i dalje je aktuelna. Ova politika sprovodi se od 2006. do danas, a kao što vidimo Srbija u međuvremenu nije ekonomski procvetala.

Ovo možda i nije čudno imajući u vidu da je ogromna većina domaće struke protiv ovih subvencija, ali kada politika progovori, ekonomija zaćuti.

Svake godine se za ove namene budžetira oko 100 miliona evra koji odlaze stranim investitorima na netransparentan način – ne zna se ni kome ide koliko, a kamo li nešto više o tome.

 

Privatizacija

Rezultati u ovoj oblasti su takođe pomešani. Privatizacija je u početku ostavljena za neka druga vremena, da bi se onda polako sprovodila prodajom pojedinačnih firmi.

Jedini pomak zapravo je napravljen kod preduzeća u restrukturiranju – privatizovani su Galenika, PKB i RTB Bor, kao i veliki broj manjih preduzeća, ali su ove postupci često bili kontroverzni, netransparentni ili pod znakom sumnje da je kupac već bio unapred poznat.

PKB je, na primer, prodat kao koncern, umesto da njegove proizvodne celine prodaju pojedinačno.

Koncesija za aerodrom ostala je zapamćena po ugovoru koji predviđa ograničenje saobraćaja na drugim aerodromima u zemlji (i potonjim preuzimanjem niškog aerodroma od strane republičke vlasti).

Privatizacija Telekoma najavljena za 2015. vrlo brzo je napuštena, a neka preduzeća u restrukturiranju su i podržavljena (FAP, Jumko) i pridodata vojsci iako je potreba za njima blago rečeno upitna.

Ipak, i ovakva privatizacija dovela je do rešavanja statusa barem nekih od velikih preduzeća koja su predstavljala rizik po javne finansije.

Zaustavljeno je isisavanje novca iz njih preko javnih nabavki i zatvoren je prostor za korupciju kroz finansiranje partija, čime je otvorena mogućnost da ona postanu uspešna preduzeća koja će plaćati svoje poreske i druge obaveze.

 

Pregovori sa Evropskom unijom

Pregovori sa EU zvanično su otvoreni januara 2014, što je bio jasan signal privrednicima u kom pravcu će se kretati Srbija. Ovo je bez sumnje imalo i pozitivne ekonomske posledice, ali bez pratećih reformi u oblasti vladavine prava i javne uprave ovo samo po sebi nije dovoljno.

Sami pregovori zapravo i nisu pregovori: da bi postala članica EU, Srbija mora da prihvati i implementira zajedničko evropsko zakonodavstvo, od ribarstva do državne pomoći.

Jedino o čemu se pregovara jeste rok do kada se to mora desiti nakon ulaska, a ne da li će nešto biti izostavljeno.

 

Savamala kao indikator stanja institucija u Srbiji

Noćno rušenje u Savamali tokom izborne noći 2016. je vododelnica koja pokazuje koliko su uništene institucije u Srbiji. Te noći je u Srbiji prestala da postoji pravna država i postalo je jasno da su vaša kuća, stan, fabrika ili kiosk vaši samo zato što još niko na njih nije bacio oko.

Kasnije se cela država bacila na zataškavanje slučaja – i pored toga što je u jednom trenutku sam Vučić rekao da iza rušenja stoji vrh gradske vlasti koji su „kompletni idioti“, tako da do dana današnjeg nema epiloga, osim Gorana Stamenkovića, šefa smene policije, koji je za nesavestan rad dobio 5 meseci uslovne kazne.

 

Ustavni amandmani o pravosuđu

Jedna od obaveza za pristupanje Srbije Evropskoj uniji je izmena ustavnih odredbi koje omogućavaju kontrolu izvršne vlasti nad pravosuđem, a pre svega da se promeni trenutni način izbora sudija koje zapravo bira Skupština.

Međutim, ova reforma pravosuđa isto ide protiv cele struke: udruženja sudija i tužilaca, pa i Venecijanska komisija, imali su veliki broj zamerki na predložena rešenja, a sam proces javne rasprave bio je simuliran i sa ozbiljnim manjkavostima.

Na prvi pogled, sudije i tužioci dobijaju nezavisnost jer se njihov izbor izmešta iz Skupštine u Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva, nezavisna tela, ali đavo leži u detalju: polovinu članova ovih tela biraju same sudije i tužioci, a polovinu Skupština iz redova istaknutih pravnika.

Ovo još nije završena priča, ali može da ima veliki uticaj na buduća ekonomska kretanja – bez nezavisnog pravosuđa nema zaštite privatne svojine, te nema ni investicija, pa će ekonomski rast biti nizak.

 

Druge sektorske reforme koje su unapredile poslovanje

Pored ovih, bilo je i drugih reformi koje su bile manje obuhvatne, ali jesu unapredile poslovanje u Srbiji.

To je bio, na primer, novi Zakon o inspekcijskom nadzoru koji je uneo red time što je smanjio diskrecionu moć inspektora i povećao predvidljivost inspekcija uvođenjem evidencionih listi. Pre toga smo imali sulude formulacije poput „vrata od adekvatnog materijala“, što je dovelo do toga da firma u jednoj opštini plaća kaznu jer su joj vrata plastična a ne drvena, a u susednoj opštini zbog toga što su drvena a ne plastična.

Tu je i novi Zakon o planiranju i izgradnji koji je znatno olakšao i ubrzao proces dobijanja građevinske dozvole, što je dosta pomoglo građevinskoj industriji.

Takođe se povećao i broj elektronskih obrazaca i prijava, što se najviše odnosi na Poresku upravu i APR – finansijski izveštaji predaju se online, kao i poreske prijave i obrasci za PIO fond, a novi Zakon o upravnom postupku obavezuje državne entitete da sami sakupljaju dokumentaciju koja se već nalazi u državnom posedu – na šalterima sada ima manje scena „fali ti jedan papir“.

 

Ukupna ocena reformi

Kada podvučemo crtu i pomoću neke mere ocenimo kvalitet i uspehe reformi 2012-2018, videćemo da baš nemamo čime da se pohvalimo.

Prema Indeksu ekonomskih sloboda, koji se bazira na velikom broju objektivnih i subjektivnih parametara, Srbija se nalazi na začelju zemalja Evrope, uz Bosnu i Hercegovinu, Moldaviju i Ukrajinu. Posebno loše smo ocenjeni u oblasti poslovne regulacije i vladavine prava.

 

 

Ekonomske slobode Srbije i odabranih zemalja; Izvor: Fraser Institute

 

Shodno lošim rezultatima na ovom Indeksu, imamo i loše ekonomske rezultate. Umesto da stope rasta od preko 4% budu svakodnevnica, one su retkost i senzacija. Zato je Srbija jedna od zemalja koja je najmanje ekonomski napredovala u poslednjih 6 godina.

 

Ekonomski napredak Srbije i odabranih zemalja, indeks: 100 se odnosi na 2012. godinu; Izvor: MMF

 

Kada se sve sabere, jasno je da najvažnije reforme u Srbiji još uvek nisu sprovedene kako treba.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *