U Domu omladine je nedavno održan drugi po redu Festival pametnih gradova (SmartCity Festival 2018) koji je okupio oko 1.300 učesnika i 300 dece.
U okviru festivala organizovano je i takmičenje za najbolju startap ideju, a pobednici će posetiti Izrael – zemlju uveliko poznatu kao startap nacija.
Toni Ričard Krisoli, ko-osnivač „SmartCity inicijative za obrazovanje“ koji živi u radi i Srbiji u izjavi za Talas kaže da mu je najveći utisak sa festivala to što zajednica u regionu raste.
„Kada smo pokrenuli prvi obrazovni program o urbanim inovacijama 2014, „scena“ je tek nastajala. Od tada, ovaj jedan događaj prerastao je u čitavu mrežu – SmartCity inicijativu za obrazovanje koja se bavi edukacijom, povezivanjem i spajanjem različitih aktera u svetu tehnologija i preduzetništva.
Ovaj festival i njemu slični događaji pokazali su da Srbija ima talente za uspevanje u ovom globalizovanom svetu novih tehnologija.”
“Ono što Srbiji, nažalost, fali jesu uslovi da ove talente zadrži u zemlji (usled odliva mozgova). U tom smislu možemo da učimo od drugih – poput Estonije ili Izraela.”
Foto: Fondacija Fridrih Nauman
Kako je Izrael uspeo da postane prepoznatljiv po svom startap čudu?
Izrael, zemlja sa nešto manje od 9 miliona stanovnika, može da se pohvali drugim mestom na svetu po broju startap kompanija, odmah iza SAD-a.
Teško je ispratiti broj startapa jer se svake godine ogroman broj njih gasi, ali i osniva – procena iz 2017. je da se u proseku otvori 1.800, a zatvori oko 800 kompanija u Izraelu.
O uspehu izraelskih startapa govori i činjenica da je Izrael na trećem mestu (odmah iza SAD-a i Kine) po broju kompanija listiranih na Nasdaq-u, drugoj najvećoj berzi na svetu.
Kako je došlo do toga?
Erik Brimen, investitor i direktor kompanije NeWAY Private Capital, u svojoj analizi objašnjava da postoje dve vrste faktora: oni koji su objektivni i na koje ne možemo da utičemo (poput istorijskih i kulturoloških okolnosti, međunarodne pomoći i slično) i oni koji su rezultat povoljnog privrednog ambijenta jedne države koja želi da neguje startap preduzetništvo – i koje možemo da primenimo.
U toj drugoj grupi, iz koje možemo da učimo, je pre svega fiskalna konsolidacija, dakle smanjenje javne potrošnje, kao i deregulacija.
Rezultati sami govore o uspehu ovih reformi – na tabeli se vidi rast BDP-a po glavi stanovnika:
Osnovna razlika između Srbije i Izraela leži u socijalističkom nasleđu
Vukašin Mihailović iz Direct Media kaže za Talas da osnovna razlika između privrednog ambijenta u Srbiji i Izraelu leži u socijalističkom nasleđu – kako u ekonomiji tako i u majndsetu ljudi u Srbiji, dok je Izrael doživeo sasvim drugačiji istorijski tok:
„Izrael je mlada zemlja nastala u neprijateljskom okruženju bez ikakvih resursa i razvila se u pionira tehnološkog razvoja i pokretanja startap kompanija.“
Kako je to moguće? Deo odgovora leži u već čuvenoj knjizi Dana Senora i Sola Singera – „Nacija u usponu“ (Start-up Nation).
„Zemlja bez resursa je uvek bila oslonjena isključivo na svoje ljude i kao takva mlada zemlja preskočila je ’tradicionalan’ razvoj zemalja iz poljoprivredne preko industrijske u digitalnu ekonomiju“, objašnjava Mihailović.
„Izraelci nisu imali da se pozovu na slavno nasleđe kad je sadašnjost mnogo bolja, a budućnost itekako obećava.“
„Prvo, Izrael je zemlja imigranata, a takva zemlja je zemlja preduzetnika i zato što imigranti po definiciji vole da rizikuju. Izrael je bio poljoprivredna zemlja, a tehnološki razvoj je bio rezervisan za vojsku za potrebe nacionalne bezbednosti što je jedna od osnova današnje startap kulture.
Ipak, usled tehnološkog razvoja krajem devedesetih i završetkom Hladnog rata, Izrael je postao Meka za razvijanje startap kompanija koje su postale veći izvozni proizvod čak i od sofisticiranog naoružanja.“
Šta se tada dešavalo kod nas? Kako kaže naš sagovornik, Srbija je za to vreme bila „hermetički zatvorena država beloruskog tipa koja nije naučila prvu i osnovnu lekciju tržišne ekonomije, a to je – privatna svojina“, dok su Izraelci tu lekciju naučili još u kibucima kada su prestali da funkcionišu kao samodovoljne komune i počeli da izvoze svoje proizvode i zarađuju.
Kao što smo rekli u uvodu, postoje i faktori koje ne možemo da ponovimo, poput migracija – dodatni podsticaj razvoju startapa dao je i dolazak velikog broja Jevreja iz SAD-a i drugih zapadnih zemalja.
Najveće kompanije su dolazile zbog odličnog privrednog ambijenta
„Država je olakšala otvaranje kompanija čime je omogućila da nastaju male tehnološke kompanije, a istovremeno da u Izrael dođu Google, Yahoo, Facebook, Cisco koje su donele know-how i čime je Izrael došao na mapu zemlja sa najbržim tehnološkim rastom, rame uz rame sa Singapurom, Hong Kongom, Južnom Korejom“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da su se početkom ovog veka desetine izraelskih kompanija uveliko kotirale na Volstritu, dok beogradska berza jedva i da postoji i da ima dnevni promet.
Srbija ima šansu jer izvozi više softvera nego malina
Kako je tačno socijalističko nasleđe usporilo tehnološki razvoj Srbije? Mihailović veruje da je u pitanju propuštanje da se razvije preduzetnički duh:
Nerazvijanje poslovnog duha kod većine ljudi, socijalističko ubijanje privatne inicijative za više od pola veka proizvelo je efekat „država duradi nešto“.
„Pored socijalističke propagande, u tranzicionom periodu država je gomilanjem administracije, poreza i bespotrebnih procedura znatno otežala otvaranje firmi i podsticanje ljudi da se bave privatnim biznisom.
Time je propustila istorijsku šansu da omogući razvijanje bezbroj domaćih startapova, čime bi privukla i mnogo veće tehnološke gigante da donesu svoj know-how.“
Vukašin završava naš razgovor jednim optimistični podatkom:
„Ipak i uprkos svemu, podatak koji nije šire poznat jeste da Srbija izvozi više softvera (ide ka jednoj milijardi evra godišnje) nego malina, koja je decenijama važila za simbol srpske privrede.“
Još jedna lekcija za Srbiju: saradnja sa dijasporom
Vukašin Stojkov, ko-osnivač Startita, vodeće organizacije u Srbiji koja se bavi promocijom novih tehnologija i preduzetništva, kaže za Talas da je privredni ambijent u Srbiji zapravo „dosta povoljan u tom smislu što sistem paušalnog oporezivanja ovakav kakav je značajno olakšava birokratiju i uslove poslovanja mladim startap firmama.“
Stojkov veruje da, kao i celom društvu, startap zajednici za bolji razvoj nedostaju zrelost, promišljenost i samopouzdanje:
„Jedna dodatna stvar bi bilo i naprosto to da se više ljudi odvaži u preduzetništvo, i vidim priliku da kroz uvođenje predueztništva u obrazovanje pomognemo dolazećim generacijama da svojom kreativnošću kreiraju vrednost za sebe, okruženje i, što da ne, svet.“
Kada je reč o konkretnim merama, jedna bi mogla da bude „matching“ privatnih investicija ili spajanje investitora sa kompanijama, što je, objašnjava Stojkov, svojevremeno predlagao Dinkićev program za podsticaj razvoju startapa.
U pogledu učenja od Izraela, naš sagovornik izdvaja saradnju sa dijasporom i oslanjanje na nju kao važnu lekciju:
„Verujem da je tu jedna velika šansa za Srbiju, i da to što do sada ta poveznica nije funkcionisala ne znači da ne može da funkcioniše, samo da nije kreirana na pravi način.“
Za kraj, Vukašin je naveo organizaciju „Serbian entrepreneurs“ (Srpski preduzetnici) kao dobar korak na ovom putu i zaključio da će se u narednom periodu pojaviti još dobrih projekata ovog tipa.
Srbija ima talentovane ljude – ali ne uspeva da ih zadrži
Toni Krisoli dodaje da su lekcije koje Srbija treba da nauči od Izraela jednostavne ali ključne:
„Na prvom mestu, treba da nauči kako da neguje preduzetnički duh i kulturu u kojoj će ga razvijati.
Prijatelj mi je jednom rekao – ako se voziš autobusom u Tel Avivu, polovina putnika priča o svojim startapima, a druga polovina razmatra kako da najbolje uloži u neki od njih.“
Kao drugu lekciju izdvaja delovanje na globalnoj sceni – promovisanje potencijala i uspeha:
„Izrael je veoma posvećen promovisanju sebe kao startap nacije. Izgradnja takve slike o sebi je krucijalna, budući da time privlačite više talentovanih i kreativnih ljudi, startapa i drugih kompanija – a sve to dovodi do još većeg priliva talenata.“
Krisoli zaključuje da Srbija još uvek nije posebno dobra u samopromociji i zaključuje da bi voleo da Srbija postane zemlja preduzetničkog „majndseta“ u kojoj neuspeh nije smrtni greh, već važna lekcija koja se uči na putu do uspeha.