Privreda Srbije pre i posle Vojislava Koštunice
Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Flickr, EPP

Tematski serijal o reformama i tranziciji u Srbiji od 5. oktobra do danas nastavljamo tekstom o periodu 2004-2008.

U prethodnim tekstovima bavili smo se ekonomskim položajem Srbije oko 5. oktobra 2000. kao i najvažnijim reformama vlade premijera Zorana Đinđića. Budući da je period vlade Zorana Živkovića bio relativno kratak, u ovom tekstu bavimo se ekonomskom politikom premijera Vojislava Koštunice.

 

Šta je nasledio Vojislav Koštunica?

Vojislav Koštunica bio je mandatar dve vlade. Prva vlada (2004 – 2007) koju je činila široka koalicija oko DSS, uključujući SPO, NS i G17+, bila je manjinska i njoj je podršku u skupštini davao SPS.

Druga Koštuničina vlada (2007 – 2008), sa DS-om, G17+ i NS, oformljena je nakon vanrednih parlamentarnih izbora koji su usledili posle usvajanja novog Ustava 2006. Ova vlada trajala je nekih desetak meseci, usled proglašenja nezavisnosti Kosova 2008, nakon čega su održani novi vanredni parlementarni izbori.

Ispitaćemo pre svega ekonomsku politiku i sprovođenje reformi, tako da ćemo ostale političke teme uglavnom zaobići. Ova pitanja često su imala prvenstveni politički značaj, od pitanja kako rešiti status Kosova do saradnje sa Hagom i evropskih integracija, ali o tome na nekom drugom mestu ili nekom drugom prilikom.

Ogromni politički potres koji je nastao ubistvom Đinđića 2003. do trenutka formiranja Koštuničine prve vlade naredne godine uglavnom se smirio – operacija ’’Sablja’’ je prošla, civilna vlast je uspela da se konsoliduje, tako da nije došlo do nekakvog državnog udara i nasilnog preuzimanja vlasti.

Međutim, država je i dalje bila prilično nefunkcionalna: institucije su bile slabe, korupcija sveprisutna, plate i penzije niske, a javni dug i inflacija visoki.

 

Uvođenje APR-a velika pozitivna reforma za privredu Srbije

Što se tiče ekonomskih reformi u ovo vreme, rađeno je dosta, ali ne konzistentno i ne uvek na bolje.

Od pozitivnih strana možemo izdvojiti sektorske reforme poslovne regulacije, pre svega uvođenje Agencije za privredne registre. Pre uvođenja APR-a, nova preduzeća morala su da se registruju kod privrednih sudova – ovo je bilo veoma loše rešenje, pošto je proces trajao dosta dugo i bio je skup.

Sudovi su imali malo internih kapaciteta da se bave ovim pored svog redovnog posla – rešavanja privrednih sudskih sporova – a nisu imali ni elektronske kapacitete da ovo dobro organizuju. Registracija novog preduzeća postala je brza i jeftina – samo oko nedelju dana uz par hiljada dinara; ovime su uklonjene prepreke registraciji novih preduzeća i preduzetnika, i njihov život je prilično olakšan.

APR je nastavio da funkcioniše dobro, dosta procedura je preseljeno online, kao što je predaja finansijskih izveštaja. Publikacija Doing Business je zbog ovih reformi Srbiju 2006. uvrstila u red privreda najvećih reformatora. Problem je što je ovo pre bio izuzetak nego pravilo.

 

Većina spornih privatizacija bila je u vreme vladavine Koštunice

Privatizacija je bila manje uspešna. Za to postoje i neki objektivni razlozi: prvo, najbolja preduzeća već su bila privatizovana u prethodnim ciklusima (duvanska industrija, cementare, konditorska industrija itd), sa druge strane politička nestabilnost baš i nije pogodovala prizivanju kredibilnih stranih investitora, a sam proces bio je manje transparentan.

U ovom periodu došlo je do većine od čuvene 24 sporne privatizacije, za koje postoje ozbiljne sumnje da je bilo velikih malverzacija, a veliki broj privatizacija kasnije je poništen zbog neispunjavanja uslova ugovora o privatizaciji, ili su preduzeća bankrotirala.

Što se tiče korupcije, neke sektorske reforme su bile vršene – ali je vrlo indikativno to što je Vlada tada bukvalno prekinula bilo kakav zvaničan kontakt sa Savetom za borbu protiv korupcije, koji je trebalo da bude njeno glavno savetodavno telo u ovoj oblasti.

Same ocene organizacije Transparency International u istraživanju Indeksa percepcije korupcije dobro govore o tome šta je bilo sa nivoom korupcije u Srbiji: malog napretka je bilo, ali ne dovoljno (Slovenija je imala ocenu 6.7 a Hrvatska 4.4), dok je naš skor bio povećan sa 2,8 u 2005. na tek 3,4 u 2008. godini.

 

Loši reformski potezi: Zakon o radu, Nacionalni investicioni plan i subvencije za strane investitore

Zakon o radu iz 2005. zamenio je prethodni Đinđićev iz 2001. godine.

On je nastao kao posledica predizborne koalicije između DSS-a i reprezentativnih sindikata na parlamentarnim izborima. On je bio mnogo restriktivniji – podrazumevao je isplatu optremnina za sve godine radnog staža (a ne samo kod poslednjeg poslodavca), kao i naknadu za minuli rad po istom principu, kratkotrajne ugovore o radu na određeno vreme itd.

Ovo je zaštitilo ljude koji su već zaposleni, ali je imalo loše posledice po one nezaposlene – ako vam je teško da smanjite broj radnika u trenutku kada preduzeću krene loše pa više nisu potrebni, dva puta ćete razmisliti o tome da li ćete uopšte da ih zaposlite onda kada preduzeću ide dobro.

Ovo je i jedan od razloga zašto je veliki broj radnika zapošljavan po nestandardnim ugovorima  o radu.

Nacionalni investiticoni plan (NIP) osnovan je 2006. sa željom da se potroši novac dobijen privatizacijom Mobtela na javne investicije.

NIP-om su upravljali ministri Mlađan Dinkić, Dragan Đilac i konačno Verica Kalanović. Ukupno je bilo opredeljeno oko 1,7 milijardi evra – u tom trenutku veoma visoka suma od skoro 7% BDP-a.

Iako su političari i veliki deo stručne javnosti bili oduševljeni NIP-om, stvarnost je bila manje ružičasta. Sredstva su odlazila na finansiranje projekata od kojih nije bilo nikakve ekonomske koristi – izgradnja sportskih dvorana i bazena po  gradovima umesto ulaganja u infrastrukturu koja je mogla da privuče investicije (putevi, gasovodi itd).

Naposletku, pare su potrošene, a nije baš bilo rezultata koji su mogli da se pokažu.

Još jedna kontroverzna politika koju je lansirala ova Vlada, a koja je nastavila da živi u sličnom formatu i dan danas, jeste politika subvencionisanja stranih direktnih investicija.

Iako je većina stručne javnosti bila protiv ovih mera – zato što ne postoje dokazi da dovodi do ekonomskog rasta, a daje prevelike diskrecione moći političarima što otvara vrata trgovanju političkim uticajem ili čistoj korupciji, subvencije su davane obilato, što je manir koji  je opstao do danas.

 

Kakvi su rezultati ovih politika?

Većina ljudi reći će: mora da su Koštuničine vlade radile neke dobre stvari, tih godina smo imali rast, a i javni dug se smanjivao. Zarade su takođe rasle, prosečna zarada je 2005. iznosila 210 a 2007. već 350 evra. Ovo pokazuju i podaci:

 

Ekonomski rast Srbije; Izvor: Narodna banka Srbije

 

Udeo javnog duga u BDP-u; Izvor: NBS

 

Međutim, to ne znači da je to bilo usled rada ovih vlada, već usled svetske ekonomske ekspanzije – kada raste plima, podižu se svi čamci u moru, pa tako i srpski.

Rast srpske privrede, premda impresivan i viši nego što je to bio rast u EU, i dalje je bio ispod proseka rasta zemalja Centralne i Istočne Evrope ili svetskog proseka.

 

Ekonomski rast; Izvor: MMF

 

Sa druge strane, umesto da u tim godinama velike privredne ekspanzije država ima suficite, da bi smanjivala pregrevanje privrede koje je rezultiralo visokom inflacijom, i da bi se stvorile rezerve za slučaj u kome visoke stope rasta presahnu, država je i tada imala deficite, što znači da je vodila procikličnu ekonomsku politiku.

 

Konsolidovani fiskalni rezultat; Izvor: Narodna banka Srbije

 

Ukupan nedostatak reformi u doba vlada Vojislava Koštunice može se ilustrovati nivoom ekonomskih sloboda, koje se baš od tih godina mere i za Srbiju.

Dok je ukupni nivo ekonomskih sloboda porastao za oko 10% u odnosu na svoje početne vrednosti, sa 5,96 u 2005. na 6,55 u 2008, ovo je posledica isključivo malog pomaka u oblasti slobodne trgovine i nešto većeg pomaka u oblasti zdravog novca, što je nastalo smanjenjem inflacije.

Ostali parametri, poput veličine javnog sektora, vladavine prave i poslovne regulacije, ostali su na istom nivou.

 

Ekonomske slobode Srbije 2005-2008; Izvor: Fraser Institute

 

U trenutku visokog ekonomskog rasta i visokih kapitalnih priliva od investicija iz inostranstva i prihoda od privatizacije, politika jakog dinara i veštačkog podizanja plata putem visoke javne potrošnje i rasta zarada u javnom sektoru deluje održivo.

Međutim, problem leži u tome što ovo stanje nije održivo kada ovi prilivi presahnu, što će se videti već 2008. godine. Umesto da je ovo berićetno vreme iskorišćeno za duboke reforme koje bi omogućile institucionalne osnove za rast u drugačijim okolnostima, ono je protraćeno.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *