Foto: Film Landslide
Tema odlaska mladih ljudi iz Srbije postala je ovih dana ponovo aktuelna, posebno posle najnovijeg istraživanja organizacije Srbija 21.
Tim povodom razgovarali smo sa Helenom Ivanov (25) iz Londona.
Helena je diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2015. godine da bi potom iste godine upisala master studije na Oksfordu. Posle uspešnog završetka studija, u septembru 2017. upisala je doktorske studije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE).
Kao i pomenuto istraživanje, i ovaj intervju pokušava da odgovori na ključna pitanja u vezi sa motivacijom – zašto ljudi odlaze iz Srbije?
Gledajući kratkometražni studentski film Klizište (Landslide, 2018) koji je zasnovan na tvom monologu, stiče se utisak o nekoj vrsti tvoje lične temeljne podeljenosti po pitanju života u Londonu. Da li stvarno kao u filmu možemo da upoznamo dve verzije Helene, jednu londonsku i drugu beogradsku? Šta je glavna osobina jedne, šta druge Helene?
“Svakako je tačno da u nekom smislu postoje dve Helene (ako ne i više njih), odnosno da je jedna Helena daleko opuštenija i na ’svom terenu’ kada je u Beogradu. Ta, da je nazovem ’srpska Helena’ je takođe u gradu u kom je odrasla, u kome su i dalje njeni roditelji, prijatelji i bliski ljudi. Samim tim, u Beogradu je Helena opuštenija, ali je i pored ljudi koje voli i koji joj nedostaju. Sa druge strane, ’engleska Helena’ je u konstantnoj evoluciji.
E sad, naravno kada dođete u novu zemlju, vi kao imigrant se suštinski suočavate sa izborom – da li da pokušate da se prilagodite (što je težak proces, ali ultimativno olakšava boravak i život u toj novoj zemlji) ili da ostanete ono što ste bili (što je možda kratkoročno lakše, ali dugoročno zaista otežava bilo kakav oblik integracije u zemlju u koju ste došli).
Rekla bih verovatno da je ta druga Helena bila u početku dosta uplašenija i nesigurnija, i mnogo manje snađena. Ova Helena u Engleskoj radi mnogo vise, nego ona Helena koja sedi u Beogradu.”
“Kao i uvek u filmovima, stvari su preuveličane – odnosno, taj film pokušava da prikaže jedan unutrašnji sukob i problem sa kojim se suočava veliki broj ljudi koji napusti svoju rodnu zemlju, ali da bi se to dočaralo potrebna je i određena količina preuveličavanja i naglašavanja (pa tako srpska Helena puši cigaru, sedi sa razbarušenom kosom, dok je engleska Helena obučena daleko konzervativnije, sedi prilično smireno, i manje-više priča o poslu i akademskom životu).”
Foto: film Landslide
“Prava Helena – ako uopšte takva fraza ima smisla, je neka simbioza između srpske i engleske Helene, te dve Helene sada koegzistiraju.”
Kada pogledaš sa vremenske i prostorne distance, šta bi izdvojila kao najveće izazove obrazovanja u Srbiji? Tradicija i reputacija naravno ne mogu da se presade sa Oksforda na Beogradski univerzitet, međutim, da li ipak smatraš da su neke dobre prakse prenosive?
“Izdvojila bih dve dobre prakse sa Univerziteta u Beogradu, konkretno sa mog Fakulteta političkih nauka.
Prva je da učimo studente da pričaju – dakle, ja kad sam došla na Oksford bila sam zaprepašćena činjenicom da ljudi tamo ne znaju da sopstvene misli artikulišu kroz govor (njihov obrazovni sistem je maksimalno fokusiran na pisanu reč tj eseje). Iako je u nauci pisana reč bitnija od izgovorene, ipak smatram da jedan kompletan istrazivač/akademik/naučnik mora da bude sposoban da svoje misli iskaže u svakom obliku.
Druga stvar koja je dobra kod Beogradskog univerziteta je širina – ja sam na Fakultetu političkih nauka za 4 godine položila 38 ili 39 ispita – i opseg predmeta koje sam imala je prilično širok. Samim tim po završetku fakulteta ja sam imala makar neko osnovno znanje o svim pod-disciplinama unutar političkih nauka.
Što se tiče izazova, mislim da je veliki problem što se fakultetima pristupa kao da su srednje škole, a ne institucije u kojima treba da se dešava neko istraživanje, ili neki naučni pomaci i pomeranje granica trenutnog ljudskog saznanja. Retko ko će vas terati da mislite, uglavnom će vas terati da bubate napamet i da se ponašate kao papagaj koji ponavlja ono sto čita.”
“Iz godine u godinu se uči iz istih udžbenika, a nauka i istraživanje se u ostatku sveta rapidno pomeraju.”
“Jako retko se čita primarna literatura, ja mislim da sam imala samo 3 predmeta na fakultetu gde sam morala da spremam ispit iz knjiga koje je pisao neko ko nije predavač na fakultetu i profesor na tom predmetu – sto mislim da je skandalozno loše, delom i jer se reč profesora uzima kao apsolutna istina.
Ljudi takođe nisu zainteresovani za nauku na fakultetu – niti uprave fakulteta pokušavaju da svoje fakultete učine nekim riznicama znanja.
Profesori dakle nisu motivisani – retko ko pokušava da objavi svoje radove, ili da pokuša da parira inostranim akademicima, pa samim tim ni studenti nisu zainteresovani – ’samo da se položi ispit, samo da se ne padne, samo da se faks završi’ – to je dominantan stav velikog broja studenata (što je u neku ruku i ok, s obzirom da je ono što se studentima na fakultetima nudi u najmanju ruku neinspirativno, a realno je dosadno i besmisleno).
O reakcijama na tvrdnje da određeni članovi vlade imaju lažne doktorate da ne govorim.”
Koliko pratiš aktuelna politička dešavanja u Srbiji? Kako bi ocenila stanje u kojem se kao društvo nalazimo? Da li postoji nešto što bi posebno naglasila iz ugla savremenih međunarodnih odnosa što misliš da je relevantno za Srbiju?
“Davnih dana, neke 2014. godine sam dala intervju za Novu Ekonomiju u kojem sam rekla da mi politička scena u Srbiji izgleda kao loše režirana predstava sa netalentovanim glumcima. I dalje stojim pri toj izjavi.”
“Ne mislim da se puno promenilo, a do mere do koje jeste, samo je gore – jer kao što Landslide kaze – ljudi samo odlaze, ili ako ne mogu da odu, odustaju od toga da bilo šta promene. To ne vodi ničemu.”
“Da li pratim – pa, ponekad. Nekad me uhvati period pa čitam vesti iz Srbije po ceo dan; a nekad me uhvati period kad se toliko nerviram kad čitam šta se dešava, da onda odlučim da ne čitam, pa uvedem sebi zabrane – npr. ne mogu da čitam srpske vesti narednih mesec dana.
Iz perspektive međunarodnih odnosa smatam da mora se reši pitanje teritorijalnih granica Republike Srbije.
Ja sam svesna da postoje neki drugi problemi koji možda imaju veći uticaj na ljudske živote – plata, nezaposlenost i slično – ali iz perspektive međunarodnih odnosa, Republika Srbija zapravo i nije država – jer joj pitanja granica nisu rešena i Srbija trenutno nema suverenitet nad čitavom teritorijom koju tvrdi da kontroliše i da potpada pod njenu državu.”
U filmu kažeš da si svesna da nikada više nećeš živeti u gradu svojih roditelja. Sa kojim ličnim izazovima si se suočavala tokom donošenja takve odluke?
“Ne znam u kom trenutku mi je postalo jasno da ja vise neću živeti u istoj zemlji sa svojim roditeljima – u tom kontekstu nisam sigurna da sam ikad donela takvu odluku.”
“Mislim da sam samo donosila individualne odluke koje su dovele do toga da ja najverovatnije neću živeti sa svojim roditeljima u istoj zemlji.”
“Samo sam jednog dana shvatila da je malo nerealno da se ja vratim u Srbiju, a da jedini manje realan scenario od toga da se vratim jeste da nađem način da svoje roditelje dovedem u Britaniju (pogotovo sad kad Britanci baš i ’ne mirišu’ imigrante).
Što se tiče izazova, iskreno najviše se suočavam sa emotivnim izazovima. Teško mi je kad razmišljam o tome da će moji roditelji ostariti jednog dana, i da ću ja jednog dana imati neku porodicu, a da najverovatnije nećemo svi biti na istom mestu – u tim situacijama se trudim da ne razmišljam o tome, jer samo budem tužna.”
Foto: Nova ekonomija
Navodiš primer neprijatnog dosadašnjeg iskustva iz Londona – kazna od 80 funti za nesavesno bacanje otpada kada si bacila opušak na ulicu. Da li postoje još neka loša iskustva koja bi podelila sa čitaocima Talasa, a koja upućuju na razlike u odnosu na životu u Srbiji?
“Iskreno se najveći broj neprijatnih iskustava svode na uvrede i/ili procedure koje su vrlo vrlo anti-imigrantske.
Od toga da nisam mogla da otvorim najobičniji račun u banci jer nisam imala prebivalište u zemlji koja je u EU, da nisam mogla da kupim telefon na ugovor (jer nisam iz zemlje članice EU), užasni i do neke mere ponižavajuci procesi vađenja vize, pa onda naravno i do par sitaucija gde su me ljudi direktno vređali zato sto sam imigrant i rekli mi ’da treba da se vratim odakle sam došla, jer ovde nisam dobrodošla’.
Takve situacije se ne dešavaju Često, ali one svakako spadaju u neprijatna iskustva kroz koja sam prošla.”
Po čemu se društveni život u Londonu razlikuje od onog u Beogradu? Šta radiš u Londonu, a šta u Beogradu? Koja su ti konkretno omiljena mesta za izlazak i druženje?
“London je grad koji broji oko 9 miliona ljudi – tako da činjenica da je London toliko veliki menja sve.
Rekla bih da je u Londonu moj život raznovrsniji. U Beogradu, mislim da više izlazim na neka ’moja mesta’.”
“Druga stvar koja se razlikuje je da je London manje spontan od Beograda – moj petak veče se u Beogradu planira u petak popodne (osim u specijalnim prilikama), dok se u Londonu moj petak veče planira u ponedeljak.”
“Omiljena mesta u Beogradu su mi na primer Nixon/Telma bar i restoran (gde pogotovo volim da idem ponedeljkom veče na live jazz), ili npr. Lejla na Dorćolu gde imaju jako kul muziku i kul ekipu, volim i par vinarija u Beogradu, a gotivim i Samo pivo.
Što se tiče Londona, ne znam još uvek koje mi je omiljeno mesto, jer ih ima toliko, a skoro svako je dobro, i jos uvek istražujem grad – zaista je društveni život u Londonu u tom smislu neverovatan.
Ali, ako sad moram baš da izaberem, intuitivno bih rekla Roof top bar u Shardu. U Oksfordu sam volela da idem u pab The Rose and Crown jer je to bio jedini pab gde je bašta bila dobro zagrađena pa se tehnički pušilo unutra, a i bio mi je pored zgrade u kojoj sam živela. I volela sam kafeteriju Brew – tu sam sa koleginicom i cimerkom svaki dan pila verovatno nezdrave količine kafe.”
Kako si tokom svog obrazovanja u Beogradu uobličila svoju profesionalnu orijentaciju i želju da se baviš međunarodnim odnosima? Šta je pojedinačno gledano najvažnije iskustvo koje te je opredelilo da upišeš studije u inostranstvu?
“Kada sam počela da se bavim debatom tokom osnovnih studija, shvatila sam koliko ja zapravo želim da se školujem u inostranstvu i kakvu širinu i kvalitet obrazovanja imaju ljudi koji su studirali na inostranim fakutletima, pogotovo u Engleskoj.
To je bila za mene glavna prekretnica da donesem odluku da odem iz zemlje.”
“Shvatila sam da volim znanje, da volim da radim, da volim da istražujem, da uživam u studijama politike i da način na koji ja želim da se bavim istraživanjem u Srbiji nije moguć, da takav pristup nauci – u kom se neko pitanje istražuje i u kom je cilj pomeriti granice – u Srbiji trenutno spava.”
“Ja se inače ratova 1990ih ne secam baš, bila sam jako mala i moji roditelji su se trudili koliko god su mogli da me od toga što se dešavalo zaštite. Ipak, kako sam odrastala i slušala priče i čitala o tim događajima, nikako nisam bila u stanju da razumem kako se Jugoslavija raspala tako kako se raspala i zašto je taj raspad bio toliko krvav.
I čak šire od toga, ja zapravo ne razumem, najprostije rečeno, zašto ljudi (potpuno obični ljudi, kako ih je zvala između ostalih i Hana Arent) ubijaju – šta je npr. motivisalo jednog Nemca tokom Holokausta. Mislim da je za mene to pitanje jedna velika nepoznanica, to je pitanje koje mene može da drži budnom noću i o kom mi nikad nije dosadno da mislim ili čitam.
Moja motivacija da pružim neki odgovor na to pitanje je glavni razlog zašto sam odlučila da studiram međunarodne odnose i da istražujem ratove, genocid i zločine protiv čovečnosti.”
Osim obrazovanja u užem smislu šta je do sada najviše uticalo na tebe iz Londona?
“Pozorišta – pozorišna scena u Londonu ja apsolutno fantastična. I naravno ljudi – u Londonu kad izađem na piće sva je prilika da svi koji sede sa mnom za stolom dolaze iz različitih zemalja. To je učinilo moj život mnogo bogatim.”
Na koji način se ogleda podrška porodice za ljude koji odluče da život nastave daleko od svog rodnog grada?
“Za početak, finansijski – ja ne bih mogla da odem da moji roditelji nisu finansijski uložili u mene i omogućili mi sva sredstva koja su mi bila potrebna. Onda moralno i emotivno – da budu tu za mene kad je teško i neophodno, i da me bodre kada nisam sigurna u sebe ili kada prolazim kroz neke teške trenutke.
Ja sam imala sreće da je moja porodica stajala iza mene u svakom smislu i u svakom trenutku. Mislim da bi moj život generalno, a pogotovo moj imigrantski život, bio mnogo tezi da nije bilo bezuslovne podrške moje porodice.”
Da li danas imaš dileme po pitanju odluke da se ne vraćaš u Beograd? Koji bi bio tvoj savet nekome ko se nalazi na sličnoj prekretnici – šta su najvažniji faktori koje treba uzeti u obzir kada se donosi jedna takva odluka?
“Trenutno ne, za sada mislim da želim da ostanem u Londonu i da ovde živim i radim, a da u Beograd mogu da dođem kad god poželim i ostanem koliko god poželim.”
“Neko mi je jednom rekao – Beograd je najlepši kad imaš para, vremena, i povratnu kartu – tako se ja sad nekako osećam.”
“Najsrećnija sam kad sam u Beogradu, mnogo više volim Beograd sad kad živim u Londonu nego ranije kad sam živela u Beogradu. A moj stil života mi omogućava da barem jednu trećinu godine budem u Beogradu.
Moj savet za nekog drugog – pa zapravo bih svima savetovala da odu makar na kratko – ne nužno jer je Srbija u toliko lošem stanju (ima mnogo gorih mesta), nego zato što je odlazak u inostranstvo jedno iskustvo kroz koje mislim da svako treba da prođe.”
“Otići negde sam, naučiti kako da se snađeš, kako da se prilagodiš jako podiže samopouzdanje, širi vidike i širi opcije, i mislim da nas čini boljim ljudima.”
“A ako neko onda želi posle da se vrati – super, i po tu osobu a i po Srbiju i Beograd. Ako neko odluči da ne želi da se vrati – to je opet super, s tim da bih toj osobi rekla da ipak ne zaboravi odakle je došla.
Ja možda u Beogradu više ne živim, ali ja moj Beograd uvek nosim sa sobom.”
Pogledajte kratkometražni film Landslide:
LANDSLIDE from Aglaja Filipovic on Vimeo.