Đinđić nije ubijen zbog Kosova – razgovor sa Žarkom Koraćem
Vreme čitanja: 3 minuta

Vlada Zorana Đinđića oformljena je 25.01.2001. nakon prevremenih parlamentarnih izbora. Ona je efektivno trajala tek dve godine i mesec dana. Ovo je bilo previše kratko vreme da bi se osmislile i sprovele sve neophodne reforme.

Najvažnije reformske politike vlade Zorana Đinđić možemo sagledati u nekoliko segmenata:

  1. Privatizacija društvenih preduzeća
  2. Uvođenje konvertibilnosti dinara
  3. Spoljnotrgovinska liberalizacija
  4. Gašenje gubitaških državnih banaka i ulazak stranih banki na tržište
  5. Novi Zakon o radu.
U prethodnom tekstu osvrnuli smo se na pitanja privatizacije i uvođenja konvertibilnosti dinara.

 

Spoljnotrgovinska liberalizacija

Do velikog talasa liberalizacije pod Đinđićevom Vladom, Srbija je imala prilično zatvorenu privredu. Pre svega to je bilo usled sankcija.

Neke visoke carinske stope zatečene su iz doba SFRJ, dok su druge uvedene 1990-ih sa ciljem da se od inostrane konkurencija zaštite domaća preduzeća. Problem sa ovim rezonovanjem je u tome što uvozna supstitucija nije efikasna razvojna politika.

Ona stvara zavisnost domaće privrede od zaštite, kreira visoke rente dobro povezanim preduzećima koja uspeju da se izbore da budu na listi zaštite, a sve na uštrb domaćih potrošača koji moraju skuplje da plaćaju proizvode, što im ostavlja manje sredstava za kupovinu drugih proizvoda.

Evropska unija je inače već tada bila ukinula carine i kvote na uvoz industrijskih proizvoda iz Srbije Prelaznim trgovinskim sporazumom (ali je ostavila znatna ograničenja na poljoprivredne proizvode).

Carine su ukinute ili značajno smanjenje za uvoz velikog broja industrijskih proizvoda, ali ipak ne u potpunosti.

Na primer, tek je krajem 2014. primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju došlo do ukidanja carina na uvoz proizvoda iz EU. Odjednom je u Srbiji mogao da se kupi veliki broj proizvoda znatno povoljnije.

 

Gašenje državnih banaka

U januaru 2002. ugašene su 4 najveće domaće banke: Beobanka, Beogradska banka, Investbanka i Jugobanka. Ove banke su propale jer su imale lošu aktivu, pre svega preveliki nivo nenaplativih kredita.

Ove banke su bile državne, njima su upravljali politički aparatčici koji su po političkom naređenju kredite davali ne preduzećima koja su te kredite mogla da vrate, već onima koja su imale politički značaj.

To su uglavnom bila državna preduzeća, a ti krediti bili su više neka vrsta vanbudžetskih subvencija, isto kako danas posluje Fond za razvoj.

Međutim, verovatno najveći pojedinačni udarac za ove banke bila je hiperinflacija, pošto je ona u potpunosti obezvredila kredite koji su pre nje uzeti, a potom vraćani.

Ljudi i preduzeća uzimali su kredite, a potom vraćali samo mali njihov deo u realnoj vrednosti: na primer, neko ko je podigao kredit i kupio auto, docnije je vraćao rate kredita kojima je mogla da se kupi samo kutija cigareta. Nominalni iznos rate bio je isti – ali je njena realna kupovna moć smanjena.

Ove četiri velike banke imale su nagomilane gubitke od oko 8,3 milijarde nemačkih maraka, što je u tom trenutku činilo oko ¼ BDP-a Srbije.

Stoga nikakvo spasavanje banaka nije moglo da dođe u obzir. Toliko para u celoj zemlji koja je već bila prezadužena usled nasleđa starih dugova jednostavno nije bilo.

Ovo nisu bile jedine državne banke koje su zbog ovoga propale: usled istih razloga 2012. su propale Agrobanka, Srpska banka, Privredna banka Beograd i Razvojna banka Vojvodine, što je domaće poreske obveznike koštalo oko 1.000.000 evra.

Umesto ovih državnih banaka, na tržište bankarstva ušle su inostrane banke, koje su potom ovde plasirale i inostranu štednju iz svojih matica – Austrije, Grčke, Italije, Francuske, usled čega je došlo do pada kamatnih stopa i normalizovanja privrednog života.

 

Liberalniji Zakon o radu

Prethodni zakonski propisi bili su veoma restriktivni – pre svega, i dalje je na snazi bila zabrana otpuštanja. Ova privremena mera uvedena je kada je došlo do uvođenja sankcija, sa željom da se zaštite radnici i njihovi prihodi.

Zaboravilo se to da ako neka kompanija usled unutrašnje krize i nemogućnosti da usled sankcija izvozi pretrpi veliko smanjenje prihoda, ona mora da smanji svoje troškove i obim poslovanja, a to neće uspeti ako ne može da smanji broj radnika.

Usled toga su propadale i one fabrike koje bi možda preživele ove šokove, ali je došlo i do masovne pojave slanja još mladih radnika u prevremene i invalidske penzije, da bi firme mogle da opstanu, čemu je kumovala i visoka korupcija u zdravstvu.

Ako radnik ne može da se otpusti usled promena na tržištu, njega na prvom mestu niko neće ni da zaposli.

Novi liberalniji Zakon o radu donesen je već 2001.

On je omogućio restrukturiranje postojećih preduzeća, ali i otvaranje novih putem stranih investicija.

Koliko je ovo predstavljalo problem pokazuje i to da je produktivnost privrede rasla jako brzo – po 13% 2002, 11% 2003. i opet 13% 2004.

Ovo je samo delimično bilo usled rasta proizvodnje – rast BDP-a tih godina bio je impresivan, ali ipak niži: 7-9%, što znači da je veliki broj zaposlenih bio na fiktivnim radnim mestima koja su postojala samo na papiru, pošto ova razlika znači da preduzeća proizvode više uz manje zaposlenih.

 

Đinđićeva Vlada postavila je temelje za uspostavljanje tržišne privrede i razvoj

I pored svih zamerki ovoj Vladi, mora joj se priznati da je u veoma kratkom roku izvela veliki broj nepopularnih reformi koje su omogućile brz razvoj privrede i rast životnog standarda stanovnika.

Srbija je ponovo postala deo sveta, a plate su u realnim iznosima brzo rasle: 16% (2001), 30% (2002) i 14% (2003).

I ovo sve u stalnom političkim sukobima sa predstavnicima prethodnog Miloševićevog režima, organizovanim kriminalom i trvenjima unutar svojih redova preširoke koalicije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *