državno vlasništvo nad politikom ili večernjim novostima
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja zadužen za informisanje, izjavio je da država treba da ima svoju novinsku agenciju preko koje bi plasirala informacije od javnog interesa, pišu Večernje novosti.

I ne samo to, Gajović navodi Politiku i Večernje novosti kao primere za potencijalni medijski javni servis, prenosi N1. Politika i Novosti, kao što znamo, nisu samo online mediji već štampani dnevni listovi, pa se postavlja pitanje zašto bi država želela ili trebalo da ima vlasništvo baš nad tim medijima.

Gajović dodaje i da ovako nešto ne bi bilo u suprotnosti sa evropskom praksom, pozivajući se na primere Engleske, Francuske i Italije.

Šta o svemu ovome kaže pravna regulativa u Srbiji?

 

Pravni sistem u Srbiji ne dozvoljava da država bude vlasnik Politike ili Novosti, niti da postoji javni medijski servis u oblastima štampanih medija i novinskih agencija

Čak i ako ostavimo po strani uticaj koji bi državno vlasništvo nad Politikom i/ili Novostima imalo na novinarstvo, o čemu će biti reči u daljem tekstu, neophodno je najpre odgovoriti na pitanje zakonitosti takve odluke.

Advokat Miloš Stojković objašnjava za Talas da u sadašnjem pravnom okviru ne postoji model da država postane izdavač medija Politika i Večernje novosti. Ovo posebno važi za u slučaju TANJUG-a koji formalno i ne postoji pošto su propali pokušaji privatizacije, a i sama Vlada je donela odluku o pravnim posledicama prestanka TANJUG-a:

„Pre svega, Zakon o javnom informisanju i medijima u članu 32 jasno navodi ko može, a ko ne može da bude izdavač medija.

Izdavač medija tako ne može da bude pravno lice koje je neposredno ili posredno osnovala Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u celini ili delu u državnoj svojini, odnosno koje se u celini ili delom finansira iz javnih prihoda.

Jedini izuzeci od ovih pravila su: Javni servisi (RTV i RTS), izdavači koje posredno osnivaju nacionalni saveti nacionalnih manjina i ustanova radi ostvarivanja prava na javno informisanje stanovništva na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohije (član 16 ZJIM). Dakle, samo ova tri izuzetka su moguća“, zaključuje Stojković.

 

 

Dodaje i to da Zakon o javnim medijskim servisima ograničava javni medijski servis (JMS) na televizijski i radijski program, kao i na nove medijske usluge radija ili televizije ili audio, odnosno audio-vizuelne medijske usluge na zahtev:

„Dakle, čak i u toj situaciji se delatnost JMS-a vezuje za usluge koje se pružaju preko radija i televizije, što opet znači da JMS ne postoji u oblasti rada štampanih medija i novinskih agencija.“

Stojković naglašava da, po njegovim saznanjima, ne postoje javni medijski servisi u štampanim medijima u uporednoj praksi.

„Vladin biro za informisanje postoji kao uporedno rešenje, ali rekonfiguracija nečega što ne postoji nije moguća po važećem regulatornom okviru.“

 

 

Uplitanje štampanih medija u sferu javnog servisa ne postoji nigde u EU

Nikola Tomić, medijski konsultant, kaže za Talas da je malo šta u izjavi gospodina Gajovića tačno, a još manje toga smisleno:

„Istina je da u pojedinim zemljama članicama EU postoje novinske agencije u državnom vlasništvu. Međutim, odlukom Vlade čiji je upravo on službenik, od jeseni 2015. godine agencija Tanjug je ugašena, ukinuta. Kako postoji i opstaje do danas, kakvim fantomskim novcem se finansira, druga je stvar. Ali, Vlada Srbije je zvanično odlučila da njoj i državi taj servis ne treba. Ove “naknadne pameti” oko Tanjuga pokazuju da se principu vladavine prava podsmevaju upravo oni koji bi njegovo poštovanje trebalo da garantuju.“

Tomić dodaje da je uplitanje štampanih medija u sferu javnog servisa posebno pitanje:

„To, prosto, ne postoji nigde u EU. I nikako u zemljama koje g. Gajović navodi kao primer. Tamo su sve novine isključivo – privatne. A pojam javnog servisa se vezuje isključivo za elektronske medije.“

 

 

Kada je reč o konkretnim listovima koje je Gajović naveo kao kandidate za medijski javni servis, naš sagovornik ističe da oni već duži niz godina imaju „misteriozno vlasništvo“, mešavinu države i tajkunskog biznisa, te da je njihova uređivačka politika evroskeptična, konzervativna i antizapadna, a njihove poslovne knjige i bilansi misteriozni.

„Dakle, umesto bukvalno laganja da štampani mediji mogu da nose titulu javnog servisa (i pri tom budu u vlasništvu države), nadležni u Vladi Srbije bi trebalo samo da – poštuju zakone države koju predstavljaju.“

Tomić naglašava da država mora konačno da se povuče i iz Politike i iz Novosti i da mutna finansiranja moraju da se prekinu.

„Pa neka čitaoci svojom slobodnom voljom, izraženom kupovinom na kiosku ili posetom internet sajtu tj. aplikaciji, odluče da li ove novine zaslužuju da opstanu na medijskom tržištu“, poručuje.

 

Put ka manipulaciji činjenicama i dezinformacijama

Ana Novaković, novinarka BIRN-a, u izjavi za Talas tvrdi da je problematično izjaviti da „država ne treba u potpunosti izađe iz medija“ kada je osnovna uloga medija upravo kontrola vlasti, praćenje onoga što država radi.

„Postoji zakonska obaveza da država napusti medije. Imamo medije u kojima se jasno vidi režimski pečat i nema prostora da čujemo drugu stranu, a ti mediji su formalno privatni, ne državni.“

 

 

Ana dodaje da joj izjava državnog sekretara zvuči kao davanje legitimiteta direktnoj državnoj kontroli medija.

„Jasno je da država neće dozvoliti bilo kakvo širenje informacija koje nisu u njenom interesu.

Tako ulazimo u sferu manipulisanja činjenicama, dezinformacija, pa neretko i na polje lažnih vesti.“

 

Povratak države u vlasništvo otvorio bi prostor za diktiranje uređivačke politike

Kako je Gajović svoj stav argumentovao pozivanjem na evropsku praksu, otvorio je pitanje trendova u EU kada je reč o medijima.

Dragan Janjić, glavni i odgovorni urednik Novinske agencije Beta, naglašava za Talas da je upravo Evropa promovisala stav da država ne treba da bude vlasnik medija kako bi bio eliminisan jedan važan kanal njenog uticaja na medije i uređivačku politiku. Time se uticaj na medije ne eliminiše, ali prestaje neposredno “diktiranje” uređivačke politike od strane države kao vlasnika.

„Jasno je da je povratak vlasništva države nad medijima, sa stanovišta evropske prakse, korak unazad.“

„Mi smo još vrlo daleko od uspostavljanja odgovarajuće prakse koja postoji u demokratski uređenim državama, pa bi povratak države u vlasništvo i u formalnom smisli otvorio kanal za “diktiranje” uređivačke politike.“

„Naročito bi pogrešan bio povratak države u vlasništvo nad dnevnim listovima, budući da takva praksa u Evropi više praktično i ne postoji.“

Isto smatra i za državnu agenciju čije osnivanje bi bilo „pogrešan i nepotreban korak.“

 

Uloga države u medijima narušava nezavisne izvore i umesto njih instalira kontrolisane

 

Foto: Medija centar Beograd

 

Gajević je, između ostalog, izjavio da državno vlasništvo ne bi poremetilo tržišne odnose na medijskoj sceni Srbije.

Janjić se ne slaže i dodaje da mešanje države u taj segment tržišta već godinama narušava tržišnu poziciju privatnih agencija:

„Na taj način se sa tržišta (a time i iz medijske sfere) istiskuju nezavisni izvori informacija i umesto njih instaliraju izvori koji su pod kontrolom države, odnosno vladajućeg bloka i stranaka koje čine taj blok.

To je veoma opasna tendencija koja vodi ka jačanju kontrole nad medijima u Srbiji“, zaključuje urednik Bete.

 

Država je već u prevelikoj meri prisutna u medijima

Ovo je još jedna od situacija o kojoj ne bismo morali da raspravljamo kada bi se poštovala zakonska regulativa koja postoji – od funkcionisanja javnog servisa, preko države kao osnivača do izuzetaka od privatizacije koje pritom nisu završene u zakonskom roku, kao što je slučaj Politike.

Na kraju krajeva, ne bi trebalo da nas čudi da se i pored svih prepreka krene ovim putem, imajući u vidu da je država danas itekako prisutna na medijskoj sceni o čemu je ovih dana pisao i BIRN.

Ostaje da vidimo da li će se ova ideja zadržati na nivou izjave jednog državnog sekretara ili će dočekati svoju (protivnu zakonima i evropskoj praksi) realizaciju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *