Kako je zaista izgledala ekonomija pre 5. oktobra 2000?
Vreme čitanja: 4 minuta

Kako se u Srbiji živelo pre Petog oktobra?

Od 5. oktobra 2000. prošlo je već skoro dve decenije, pa je naravno potpuno razumljivo to da se toga sećaju samo oni koji su tada pokušavali da zarade koju marku i prehrane porodicu, dok oni mlađi i tek naročito oni rođeni nakon tog datuma o tome nemaju predstave.

Tu je već i viralan klip o tome kako studenti Filozofskog fakulteta misle da se 1990-ih živelo bolje nego danas.

 

Ovako nešto je potpuno normalno – uporedite iskustvo roditelja i klinaca koji su išli u osnovnu školu tokom bombardovanja: dok je prvima to bio najstresniji period života jer su se brinuli za porodicu, za decu je to bilo super vreme jer su bili na do tada najdužem školskom raspustu, a nisu morali ni prijemni da polažu.

U slučaju standarda života pre Petog oktobra, ovakva razlika u stavovima nije samo usled toga što se ljudi lakše sećaju lepih nego ružnih stvari, nego i usled vešte i neskrivene manipulacije političara i sa njima povezanih medija. Danas su na vlasti političari i partije koje su 1990-ih vladale (SPS tokom cele decenije, dok je na vlasti neprekidno od 2008; a sa njima i SRS na vlasti krajem 1990-ih, a danas u vidu SNS od 2012).

Oni naravno ne žele da se 1990-e pamte kao vreme kada je naše društvo uništeno, a brojni političari i kriminalci se obogatili, već kao zlatno vreme pre privatizacije koja je uništila srpsku privredu. Tako je i predsednik Vučić rekao za Miloševića da je bio veliki političar, samo neshvaćen.

To što je krao izbore, ubijao političke protivnike, batinao demonstrante, organizovao paravojne odrede koji su vršili masovne zločine nad civilima i što je sina Marka Miloševića koji je bio među najvećim kriminalcima beogradskog podzemlja pravdao rečima da je zaradio novac ’’noseći gajbice’’ je verovatno doprinelo tome da Milošević bude neshvaćeni političar.

 

Ekonomski kontekst 90ih – izolovana ekonomija, negativne stope rasta, visoka nezaposlenost.

Ekonomska kriza usled veoma niskih stopa rasta i visoka nezaposlenost, te visoko inostrano zaduživanje, doveli su 1983. do toga da SFRJ bankrotira.

Ovako loša ekonomska situacija potrajala je celu deceniju – prosečni ekonomski rast tokom 1980-ih iznosio je -0,3% godišnje.

Onda se SFRJ raspala i došlo je do krvavog građanskog rata, a potom i do međunarodnih ekonomskih sankcija i jedne od najvećih hiperinflacija ikada zabeleženih na svetu tokom 1993/1994.

Stanje se nakon 1995. kada su sankcije ukinute počelo polako normalizovati, ali onda je 1998. krenuo rat na Kosovu koji je 1999. prerastao u bombardovanje od strane NATO-a.

Prosečna stopa ekonomskog rasta tokom 1990-ih bila je negativna i iznosila -6,3% godišnje.

Nezaposlenost je bila visoka, iako je najveći deo privrede bio pod upravom države (kao državno ili društveno vlasništvo) i postojala je zabrana otpuštanja radnika – veliki broj ljudi odlazio je na posao iako posla zapravo nije imao.

Preduzeća su bila uništena usled toga što nisu mogla da izvoze tokom sankcija, niti da kupuju robu u inostranstvu, nije bilo tehnološkog napretka, a jugoslovensko tržište je preko noći nestalo, kao i tržište SSSR gde je jugoslovenska roba imala preferencijalan pristup.

Čak ni ona preduzeća koja su i dalje nešto radila nisu imala posla za sve radnike usled smanjenog obima proizvodnje, pa su ljudi išli na posao da ne bi sedeli kod kuće iako ništa nisu imali da rade – u Železari Smederevo su gajili pečurke, a dosta ljudi je preko korupcije ili veze u zdravstvu odlazilo u invalidsku penziju iako su bili zdravi, a država je to svesno tolerisala.

 

Srozavanje životnog standarda kao uvertira za 5. oktobar

Društveni proizvod 2000. godine iznosio je tek polovinu svoje vrednosti iz 1990, dok je toliki bio i indeks industrijske proizvodnje (u apsolutnom iznosu, ona je bila niža nego 1975).

Inflacija je bila visoka, pa su cene na malo 1999. bile više u odnosu na prethodnu godinu za 41%, a naredne godine za 70%.

Od 1.907.000 zaposlenih (bez poljoprivrede), njih samo 311.000 radilo je u privatnom sektoru, dok su svi ostali (1.596.000) bili u državnoj službi ili državnim preduzećima. Danas to možemo da uporedimo sa skoro 2 miliona zaposlenih, od kojih 1,4 miliona radi u privatnom, a oko 600.000 u javnom sektoru.

Prosečna neto zarada tokom 2000. godine iznosila je 2.389 dinara, što je prema zvaničnom deviznom kursu iznosilo oko tadašnjih 400 DEM ili sadašnjih 270 evra (kada se ukalkuliše inflacija).

Problem je, međutim, bio u tome što niko nije mogao da zameni dinare po ovom kursu, osim ako nije bio na dobroj državnoj poziciji.

Umesto toga, devize ste mogli da kupite samo na ulici kod dilera, a kurs je varirao između 33 i 41 dinara za marku, pa je tako prosečna plata u oktobru bila zapravo tek oko 58 DEM ili oko 40 evra (sa uračunatom inflacijom).

Na ovo treba da dodamo i restrikcije struje koje su bile stalne (6 sati ima struje, pa 6 sati nema), što nije bilo samo posledica bombardovanja već višedecenijskog neulaganja u energetski sektor.

Đerdap je, na primer, prestao da proizvodi struju još pre bombardovanja i to je bila jedna od prvih stvari sređenih poravnanjem nekadašnjeg klirinškog duga SSSR-a.

Pored toga, u prodavnicama nestašice – nekada nema ulja, nekada šećera ili brašna, a od sokova na rafovima stoje samo ’’crni, žuti i đus’’.

 

Štetne politike moraju da ostanu jasna opomena

Prema tome, pre Petog oktobra većina ljudi u Srbiji baš i nije lepo živela. Na sve ovo treba dodati to da su penzije penzionerima kasnije po nekoliko meseci, a od njih penzija za poljoprivrednike čak 2 godine: njima je 2000. isplaćivana tek penzija za 1998. Tu je bila i oteta devizna štednja.

Ako ne verujete ovih suvoparnim ekonomskim podacima, bacite pogled samo na kinematografiju 1990-ih. Ako ’’Lepa sela lepo gore’’ govore o raspadu Jugoslavije i krvavom građanskom ratu, filmovi kao što su ’’Rane’’ i ’’Tamna je noć’’ govore o životu u Beogradu daleko od linije fronta.

Nakon ovoga probajte da kažete da se pre Petog oktobra živelo bolje nego danas, a da vam nešto ne zastane u grlu. A ovo čak nisu bili ni najgori trenuci 1990: tokom hiperinfacije 1993/4. zaista ničega nije bilo u prodavnicama, a ljudi su se tukli za veknu hleba ili pola litre mleka u plastičnoj kesi. I dobro razmislite kome odgovara i zašto, da 1990-e smatramo ’’zlatnim dobom’’.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *