Podgorici ne treba spomenik Titu – novi Predlog zakona je upravo to , Talas.rs Feđa Pavlović
Vreme čitanja: 3 minuta

Autor: Feđa Pavlović

 

Da li se uopšte isplati trošiti reči na liberalnu kritiku aktuelnog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim simbolima i Danu državnosti Crne Gore? Kratkovidost i bahata komesarska glupost kojima odiše najnoviji Vladin kulturkampf su, valjda, očigledni – ako ih niste sami uočili (ili barem naslutili), teško da će vam ikakva liberalna argumentacija zvučati ubedljivo.

Zato, isključivo radi sebe – da me ne bi neko optužio da propovedam već preobraženima – par primedbi in ordine sparso:

 

1. Neustajanje tokom izvođenje državne himne je čin protesta koji bi morao da bude zaštićen slobodom govora.

Vama je, možda, takav čin odbojan i možda vas duboko vređa pljuvanje po svetinji – ako je tako, izdržite, jer je sloboda govora osnovna građanska vrednost bez koje ćemo, pre ili kasnije, svi završiti u gulagu.

 

2. Pokušaji da se patriotizam utera u kosti građanstvu osuđeni su na neuspeh jer se privrženost jednoj zajednici ne gradi globama i vežbanjem strogoće.

Takav pristup frustrira i dodatno otuđuje one koje navodno želi da privuče pa se, na duge staze, neminovno obija o glavu njegovim zagovornicima.

 

Sve ovo je poznato i već rečeno u brojnim tekstovima koji su se u poslednjih par dana bavili ovom temom. Interesantno je, međutim, nešto drugo. Iz oštrine dosadašnjih reakcija može se zaključiti da je ovaj potez naše Vlade mnogo ljude iskreno iznenadio – kao da se radi o nekom izolovanom incidentu, a ne o doslednoj primeni vladajuće ideologije.

Stvarno, zar ikoga iznenađuje to što oni koji „cenzurom i pendrekom“ brane multietničku ravnotežu (o čemu sam ranije pisao) danas istim sredstvima žele da brane patriotizam?

Zar je neobično to što Vlada koja se protiv tzv. govora mržnje bori starom boljševičko-komesarskom metodom – jer drugačije ne ume – danas, gle čuda, želi da na isti način, po kratkom postupku, suzbije ostale subverzivne pojave?

 

Ko u ovom najnovijem Vladinom zaštitiničkom poduhvatu prepoznaje nekakav precedent, taj od simptoma ne uspeva da vidi bolest.

Nije, zaista, toliko teško u potezima naše Vlade uočiti obrazac ponašanja – tim pre što vladajuća elita kao da se trudi da što jasnije iscrta svoju svetonazorsku mapu, tako da ne ostavi ni trunku dileme oko onoga što od njih čovek može da očekuje.

Direktiva „multikulturalizam“: hapsi one koji vređaju po nacionalnoj osnovi.

Direktiva „patriotizam“: kazni one koji presede izvođenje himne.

Baš je to čudno – da vlast koja se sprema da podigne spomenik Titu pokazuje autoritarne sklonosti!

Što nekadašnji kadeti Saveza socijalističke omladine, koji su „tekovine revolucije“ branili izvođenjem maoističkih sletova i partijskih smotri, danas sa istom boljševičkom disciplinom brane „tekovine 21. maja“ – kako je to čudno i nelogično!

Ko je spreman da prepozna obrazac, obrazac mu se sam nameće.

E, tu leži problem: veliki broj onih koji (s punim pravom) kritikuju pomenuti Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim simbolima i Danu državnosti Crne Gore, ne vide ništa sporno u članu 370 Krivičnog zakonika Crne Gore, koji pravosudnim organima praktično daje odrešene ruke da građane maltretiraju i progone zbog neumesne opaske.

A ta dva zakonska akta pisala je jedna ista ruka – autoritarna, cenzorska i u duši titoistička.

 

Mi jednostavno odbijamo da napravimo tu vezu i zbog toga, u procesu suočavanja sa prošlošću, izbegavamo da prepoznamo najvažnije nasleđe perioda komunističke vladavine.

To nasleđe nije ni geopolitička „nesvrstanost“, ni mitologizovano „bratstvo i jedinstvo“ niti, kako kritičari SFRJ vole da istaknu, duboko nepravedno federalno uređenje.

Naprotiv – najtrajnija i najštetnija zadužbina koju je titoistički režim ostavio na ovim prostorima jeste hronična averzija prema ideološkom pluralizmu, potpuna nesposobnost da se ideološkim konfliktima (kojih je uvek bilo i biće, u ostatku sveta koliko i kod nas) pristupi bez puške i palice.

Ta proto-totalitarna crta, svojstvena ideološkim sledbenicima Marksa, Komta i Robespjera, decenijama se uspešno skrivala iza fasade modernosti i rokenrola, da bi početkom devedesetih najzad pokazala svoje pravo lice.

Kada jednom odlučimo da se uhvatimo u koštac sa ovim nasleđem, shvatićemo da, u datim okolnostima, nema nikakve potrebe da se u Podgorici diže spomenik Titu, zato što je Vladin najnoviji Predlog zakona upravo to – spomenik Titu.


Tekst je originalno objavljen pod naslovom “Što je nama naša borba dala” na Vijesti.me.

Autor je Feđa Pavlović, magistar filozofije

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *