Peti oktobar je poslednji veliki datum naše istorije - Intervju sa Srđanom Ćešićem
Lana Avakumović

Urednica Talasa

Vreme čitanja: 5 minuta

Fondacija Fridrih Nauman je u septembru ove godine organizovala svoje godišnje konsultacije na temu budućnosti slobode u glavnom gradu Gruzije, Tbilisiju.

Ovaj događaj pod nazivom „Umetnik i tiranin“ (The artist and the Tyrant) okupio je aktiviste iz različitih oblasti – medija, NVO i partija – koji su učestvovali u radionicama i debatama o unapređivanju slobode u svojim sredinama kroz različite forme umetnosti.

Detalj sa jedne od radionica možete videti na Instagram profilu Fondacije za istočnu i jugoistočnu Evropu:

 

View this post on Instagram

 

A post shared by FNF East and Southeast Europe (@fnfesee) on

Srđan Ćešić, umetnik iz Beograda, učestvovao je u ovogodišnjem događaju.

Tim povodom smo sa njim razgovarali o sličnostima Srbije i Gruzije, petom oktobru, kao i ulozi umetnosti u političkom aktivizmu:

 

Šta biste izdvojili kao najveći utisak sa događaja u Tbilisiju – „The Artist and the Tyrant“?

„Kao i uvek na sličnim konferencijama, mislim da je i na ovoj najveći dobitak bio uspostavljanje veza sa zanimljivim ljudima, koji iako dolaze iz različitih sredina dele slične vrednosti i suočavaju se sa istim problemima.

Ovog puta, učesnici konferencije bili su aktivisti iz raznih sfera društvenog života, iz političkih stranaka, medija, nevladinog sektora.

Na radionicama fokus je bio da svakoj grupi ponudimo moguće okvire kroz koje će uspešno moći da komuniciraju svoje političke ideje kroz medije vizuelne ili scenske umetnosti, teksta, videa ili muzike. U neformalnom delu, kroz druženja svi zajedno smo mnogo mogli da učimo jedni od drugih i jedni o drugima.“

 

Da li postoje neke sličnosti između Srbije i Gruzije u pogledu političke situacije? Koje su najveće razlike?

„Verovatno sve zemlje post-tranzicionog doba malo liče jedna na drugu i malo se razlikuju.

Mislim da je prva stvar koja nas povezuje jaka gravitaciona sila antievropskih, antizapadnih i na kraju anticivilizacijskih uticaja i samim tim, politička atmosfera u kojoj su liberalne ideje prva meta levih i desnih populizama. Nacionalizma i mržnje.

Sa Gruzijom nas verovatno vežu i iskustva traumatične prošlosti i skorih ratova.

Iako o njihovoj političkoj situaciji imam prilično površna znanja, čini mi se da gruzijsko društvo ipak predstavlja redak izuzetak među post-sovjetskim i post-socijalističkim zemljama. Čini mi se da je Gruzija ipak društvo koje se sporim koracima menja nabolje.“

 

Ako govorimo o umetnosti kao vidu političkog aktivizma, kako biste uporedili 1990e kod nas i trenutnu situaciju?

„Devedesete godine su, uz sve nevolje koje su nosile sa sobom, ipak nudile jednu jasnoću i ona je postojala i u politici, u medijima i na kraju u celom društvu.

Danas se ta jasnoća dosta izgubila u entropiji u kojoj živimo i više definitivno ne postoje mediji koji mogu da budu bilo kakav prostor za javnu debatu, ne postoji politička scena koja je izraz takve debate i onda naravno ne postoji ni relevantan, angažovan umetnički izraz koji bi bio deo političkog života u Srbiji.“

Šum društvenih mreža je u stvari najjasniji izraz stanja političkog aktivizma danas.”

 

Kada govorimo o devedesetima i promenama – nedavno je obeležena godišnjica predsedničkih izbora 2000. godine. Kako bi izgledao vaš osvrt na taj događaj, 18 godina kasnije?

„Ja posle ovih osamnaest godina o 5. oktobru mislim isto što sam mislio i tog 5. oktobra.“

„Mislim da je bio poslednji veliki datum naše istorije, dan koji nam je otvorio mogućnost da napravimo novo i drugačije društvo. Ako želimo da do kraja budemo objektivni prema sebi i prema društvu u kom živimo, mislim da je taj dan zaista mnogo promenio Srbiju na bolje.“

„Najbanalniji dokaz toga je fakat da 20 godina živimo bez rata, da vam niko ne dolazi na kućna vrata da vas ubije, da nismo kao država učestvovali u novim zločinima.

Ipak, realan domet 5. oktobra bio je daleko ispod naših očekivanja, pre svega zato što u rušenju Miloševića nisu svi ljudi učestvovali iz istih razloga.“

„Manjina je bila tamo jer se grozila njegove politike. Većina zato što je mislila da ta politika može efikasnije da se sprovodi.“

„Zato mislim da društvo ne sme da krivi taj dan što smo umesto društva kakvo smo želeli dobili društvo kakvo zaslužujemo.“

 

 

Šta je najbolje što trenutno imamo u Srbiji kada je reč o političkoj ulozi umetnosti?

„Stvarno ne znam.“

 

A što se tiče regiona – šta nas deli a šta spaja kada je reč o umetnosti i/u politici?

„Mislim da društva u regionu, iako već decenijama žive neke sasvim odvojene političke živote i dalje u mnogim aspektima neverovatno liče jedno na drugo.

Mislim da svi delimo sudbinu društava u kojima je ceo sloj ljudi koji se bavi političkom umetnošću, ili čak umetnošću u širem smislu, jer ja spadam među ljude koji misle da je svaka dobra umetnost politična, dakle da je ceo taj sloj postao potpuno marginalizovan i irelevantan.“

„Mislim da danas umetnička produkcija u svim zemljama regiona postoji kao nekakva inercija prošlih vremena, mislim da u društvima za njom ne postoji neka iskrena i suštinska potreba.“

„Mislim da, kada bismo mi bili generacija koja bi trebalo da sagradi pozorišta i muzeje, da ustanovi ministarstva kulture i obrazovanja, mislim da se to jednostavno nikad ne bi desilo.

Ipak, mislim da je na svu tabloidizaciju društava, medija i kulture, ipak, što se geografski više približavate EU, stanje uvek za neku bledu nijansu bolje nego kad ste dalje od nje.“

 

Zanimljivo pitanje je i odnos umetnosti i kapitalizma. Kakva umetnost je danas komercijalno održiva i šta to znači za umetnike u Srbiji?

„Mislim da dans u Srbiji ništa što bi moglo da ispuni nanjniže kriterijume da se nazove umetnošću ne može da bude komercijalno isplativo.

Jednostavno, danas u Srbiji nema dovoljno ljudi da opravda kalkulaciju postojanja jedne pristojne televizije, jednih pristojnih dnevnih novina, čak ni jednog pristojnog internet portala.“

 

Aktuelna je rasprava oko Filmskog centra Srbije i finansiranja filmova, pa smo mogli da čujemo različite argumente o cenzuri, političkim vezama i podobnosti. Kako vi vidite konkurse FCS i filmove koje oni finansiraju?

„Već decenijama nemam stvarno nikakav uvid u srpsku filmsku produkciju, ne znam skoro ništa o tome ko i zašto dobija novac od Filmskog centra i ne znam kakvim filmovima te odluke rezultiraju.

U stvari, od kada je Tramp pobedio na izborima, sva filmska umetnost i fikcija televizijskih serija mi izgleda strašno dosadno i jako limitirana u odnosu na stvarnost.“

 

Za kraj, da li možete da podelite neki budući plan za sopstveni rad?

„Nadam su da ću moći sledeći put kad budemo razgovarali.“

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *