Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

„Niko ne može da pravda emitovanje rijaliti programa rečenicom da “narod to traži” jer to nije tačno. Ovo nije narod lakrdijaša i psovača”, izjava je ministra kulture Vladana Vukosavljevića koja je pokrenula večitu raspravu o rijaliti programima. On je dodao da rijaliti programi  “duhovno i mentalno uništavaju jedan narod” i  da srpski narod nije „narod ludaka”, a sve ovo je izazvalo burnu reakciju vlasnika Pink televizije Željka Mitrovića.

U saopštenju za javnost Mitrović je optužio ministra za  „izlliv opere u mozak” i upitao ga: „Kako se po Vašem mišljenju zove narod koji vam ništa nije skrivio, ali jednostavno voli da gleda tu vrstu programa?”.

Da li narod stvara medijski program ili medijski program stvara želju za istim je pitanje identično dilemi da li je prvo došla kokoška ili jaje. Verovatno je istina negde između – postoji želja u delu populacije za rijaliti sadržajima, a kada oni postoje i imaju veliku gledanost ta potreba postaje uvećana što stvara začarani krug.

Bitno pitanje jeste da li su kritike ministra opravdane ili su samo odraz intelektualističkih predrasuda i elitizma?

Da li je on ministar elitne kulture Srbije koji se gnuša medijskih potreba svojih sugrađana ili je ministar kulture Srbije koji radi u interesu svih građana?

Da li je smisao Ministarstva kulture da se bavi svim mogućim medijskim potrebama ljudi ili da im nameće svoje moralne aršine?

 

Ljudi imaju različite razloge za gledanje rijalitija – i svi su legitimni

Kako bismo saznali kakav uticaj ovakvi programi imaju, treba posvetiti vreme razumevanju motivacije gledalaca. Dosta je intuitivno pretpostaviti da oni većini služe za odmor i beg iz realnosti. Gledanje besmislenih drama, svađi i romansi može biti jedan od načina za opuštanje nakon dugog radnog dana u supermarketu.

Može takođe biti način da popunite penzionerske dane u kojima se osećate usamljeno. Rijaliti program je jednokratan izlet u život koji nije vaš i trenutak u kom zaboravite na egzistencijalne probleme ili predstojeće ispite na fakultetu.

U tom slučaju ne postoji ništa ružno ili degradirajuće u samom činu gledanja.

Ministar Vukosavljević nema pravo da sa svoje luksuzne pozicije etiketira kao lakrdijaše i psovače ljude koji traže svoje parče mira na ovaj način.

 

Mnogi ljudi biraju Zadrugu pre Dnevnika na RTS-u

U kontekstu Srbije rijaliti programi postaju samo još jedan pokazatelj većih problema. Zašto ljudi biraju „Zadrugu” pre dnevnika ili drugih kulturnih programa?

Da li je verovatno da građani više ne veruju glavnim izvorima informacija poput RTS-a? Da li je jedino što od kulture možete videti na RTS-u  repriza ,,Ranjenog orla” po milioniti put? Da li država ne ulaže dovoljno u kulturne sadržaje koji su  pristupačni ljudima sa prosečnom platom? Da li se ljudi okreću rijaliti programima u potrazi za autentičnošću koju ne nalaze u kulturnoj ponudi drugih televizija?

Umesto introspekcije koja bi bila na mestu, ministar pokušava da krivicu za loše stanje na kulturnoj sceni prebaci sa sebe i vladajuće elite na Željka Mitrovića koji je samo krajnja posledica većeg problema.

 

Prirodno je imati znatiželju za živote drugih

Iako svaki rijaliti program ima svoje specifičnosti, čini se da u Srbiji nijedan nije izazvao toliko bure koliko „Zadruga“. Ovaj program je trajao 287 dana i imao do tada nezapamćenu gledanost, koja se delimično može pripisati specifičnom ljubavnom trouglu koji je u njemu nastao.

Ljubavni trougao se sastojao iz Slobodana Radanovića (do tada osrednje poznatog folk pevača), njegove žene Kristine Kockar i Lune Đogani, ćerke Anabele Đogani.

Jedno od mnogobrojnih  objašnjenja za veliku popularnost  „Zadruge“ može  biti da je ovaj ljubavni trougao je izvukao amaterskog psihoanalitičara u  gledaocu što je  program učinilo još privlačnijim. Jednostavno rečeno, ljudi vole da tumače emocije, akcije i motive drugih ljudi u pokušaju da ih razumeju i predvide, pogotovo kada su u pitanju emotivni odnosi.

Ništa od ovoga ne „unižava” gledaoce. Znatiželja koju prirodno imamo za živote drugih ljudi nije nešto čega  treba da se stidimo.

Mogućnost da se zamislimo u koži drugih ljudi ili da imamo snažne emocije povodom postupaka nekog koga nismo upoznali je ono što čini filmove, serije i pozorište toliko privlačnim, a  rijaliti programi nisu različiti u tom smislu.

 

Rijaliti je deo naše medijske kulture – hteli mi to da priznamo ili ne

Ako program sadrži psovke ili nešto što podseća na pornografiju to treba cenzurisati i puštati u vreme kad je verovatno da deca nisu pred ekranom. Sve ostalo ni na jedan način ne degradira gledaoca jer mu ne pokazuje ništa što već ne postoji u našem društvu. Ne tučete ogledalo ako vam se ne sviđa odraz.

Pojam kultura je dovoljno širok da obuhvati visoku, masovnu, ali i rijaliti kulturu. Sama rasprava o tome da li je nešto kultura gotovo uvek iza sebe ima elitističku nameru da se iz te definicije isključi ono što se percipira kao „niže“.

Građani koji konzumiraju ovakav sadržaj od svog poreza odvajaju za platu ministra da se bavi očuvanjem kulturne baštine Srbije, a ne da na slikovit način vređa te iste građane i govorim im šta da u slobodno vreme gledaju.

Postoje brojne legitimne kritike na račun megalomanskog eksperimenta koji Mitrović sprovodi. Međutim, ministar je odlučio da nipodaštava sopstveni narod u pokušaju podizanja ega i rejtinga kod „kulturne Srbije”.

Ako je ministru za utehu, Mitrović je palatu Milenija u kojoj se odigrava druga sezona „Zadruge “ opremio vrednim reprodukcijama i pojedinim originalima različitih umetničkih dela iz Italije, Francuske i drugih delova Evrope, pa „kultura” sigurno neće nedostajati.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *