Foto: Medija centar Beograd
Janko Baljak, filmski i televizijski reditelj poznat po ostvarenjima poput “Vidimo se u Čitulji” i “Vukovar – poslednji rez”, objavio je danas na Tviteru da će tužiti Lava Pajkića i Pink Televiziju.
Lava Pajkića i Pink televiziju tužiću sudu.
U svojoj opskurnoj emisiji “Kontravizija” od pre dva dana dodelio mi je nagradu “Ljudski izdajnik” čime je moju porodicu i mene izložio svakodnevnom maltretiranju i opasnosti na ulicama Beograda. pic.twitter.com/Qzc3LdGhmc— Janko Baljak (@JankoBaljak) September 25, 2018
Lav Pajkić je voditelj emisije “Kontravizija” koja se emituje na kanalu TV Pink, a u nedavnoj epizodi proglasio je Baljka “ljudskim izdajnikom”:
Evo snimka ovog fašističkog priloga. Posledice sam osetio već jutros na ulici. pic.twitter.com/QE7eUzkSpD
— Janko Baljak (@JankoBaljak) September 25, 2018
Postoji li u Srbiji odgovornost za javnu reč? Razgovarali smo sa Jankom Baljkom:
Na Tviteru ste napisali da već osećate posledice ovog medijskog napada – o čemu se tačno radi?
„Ovaj opskurni prilog je školski primer crtanja mete na čelo političkih neistomišljenika.
Svaka budala na ulici misli da mu nešto što je izrečeno kao javna kvalifikacija na nacionalnoj frekvenciji daje pravo da maltretira tu osobu. Već jutros je se jedan čovek drao za mnom u Svetogorskoj: “Đubre izdajničko!“
Osećam da mi je bezbednost ugrožena a još više strepim za članove svoje porodice.”
Kakve korake planirate da preduzmete i kakav ishod očekujete?
Foto: Medija centar Beograd
“Tužiću sudu Lava Pajkića i Pink televiziju, ali ne samo zbog sopstvenog zadovoljenja pravde nego i zbog principijelnog stava da su ovakvi fašistički pozivi na linč na režimskoj privatnoj televiziji nedopustivi u našem društvu.
Istorija nas uči da su novinski tekstovi i verbalne poruke kojima se obračunavalo s neistomišljenicima nažalost završavali političkim ubistvima koja još uvek nisu rešena.”
Postoji li u Srbiji odgovornost za javnu reč?
„Odgovornost za javnu reč ne postoji a u tome prednjači predsednik Srbije čiji javni nastupi odišu govorom mržnje i hajke na sve koji misle drugačije.
To naravno ohrabruje tabloide i netalentovane tipove poput Lava Pajkića da u milionskom tiražu izgovaraju još veće gadosti nego sam Predsednik i to je onda jedna neprestana kaljuga koja često ima tragični ishod.“
Baljak dodaje da ima poverenja u zrno pravne države iako televizija Pink poslednjih dana dokazuje da je iznad države, njenih ministara i zakona:
“Ako kroz “toplog zeca” uz asistenciju premijerke Brnabić na “Pinku” prolazi i ministar kulture, onda je to samo znak da će će ta bitka biti vrlo neravnopravna ali hoću da verujem da u pravosuđu nije baš sve otišlo dođavola.“
Reakcije novinara: ne postoji odgovornost ni za dela, a kamoli za reč
Novinarka Antonela Riha kaže za Talas da u Srbiji ne postoji odgovornost ni za reči ni za dela:
„Sve je dozvoljeno osim kritike, koja je ograničena na par medija i na društvene mreže.“
Foto: Medija centar Beograd
Ona dodaje da ovo nije incident već pokazatelj jednog trenda:
„Kada na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, koja je pri tom bliska vlasti, imate emisiju čiji je cilj da diskredituje ljude, onda možemo da kažemo da to jeste trend: targetirati, osramotiti, zaplašiti svakog ko nije na zadatoj “liniji”.
Pri tom, građani nemaju zaštitu, ni na ulici, ni u institucijama, niti se šira javnost suprotstavlja. Od vređanja na ulici do batina mali je korak, a imali smo prilike da vidimo više puta poslednjih godina da nasilnici prolaze nekažnjeno.“
Radmilo Marković, novinar nedeljnika Vreme, ističe da je reč o uobičajenom, svakodnevnom nasilju nad svim javnim ličnostima koje nisu “na liniji” razmišljanja predsednika Aleksandra Vučića:
“To nasilje je, za sada, uglavnom verbalno, ali je osmišljeno (i plasirano kroz bezbroj kanala informisanja) tako da gledaoce i čitaoce huška i na druge vidove nasilja protiv onih kojima je nacrtana meta na čelo.”
“Naravno, ovo nasilje prestaje da bude verbalno kada dođe do izbora – od onih za mesnu zajednicu do predsedničkih; tada nasilje postaje i fizičko i pitanje je kada će neko da strada – bilo od “zanetih” stranačkih aktivista i plaćenika, bilo od nekoga kome je ovolika količina propagande pomutila razum.”
“Takođe, nikako ne treba zaboraviti ubistvo Olivera Ivanovića – ako već nema nikakvih podataka o tome ko ga je ubio, ko je naručio to ubistvo i zašto, nesumnjivi je fakat da je mesecima pred ubistvo Oliveru Ivanoviću nacrtana jedna od takvih meta na čelo, uz aktivnu ili prećutnu podršku vlasti i medija iz Beograda.”
Marković zaključuje da je pitanje odgovornosti za izgovorenu reč manje-više besmisleno:
“U Srbiji ne postoji odgovornost ni za učinjena dela – nekad i krivična – a kamoli za izgovorenu reč.“
Autorka