Foto: iStock
Za Srbiju se često kaže da je zakasnela sa tranzicijom jer je ona zaista počela tek nakon petog oktobra. Iako je i ranije bio usvojen Zakon o svojinskoj transformaciji, usred srećnih 1990-ih nije došlo do stvarnog prelaska na tržišnu privredu, već je do toga došlo tek nakon smene Miloševića tokom mandata Vlade Zorana Đinđića.
Ova zakasnela tranzicija je čest izgovor zašto stanje sada nije bolje nego što jeste. Međutim, Srbija nije jedina zemlja koja je dosta kasnila sa ulaskom u tranziciju, a primeri pokazuju da to druge zemlje nije sprečilo da napreduju i postanu uspešne. Jedna od tih zemalja je Slovačka.
Od Čehoslovačke, preko spornih privatizacija do reformi
Početak tranzicije Slovačka je dočekala kao deo Čehoslovačke. Međutim, nakon raspada zemlje 1993. koji je, za razliku od našeg, više ličio na razvod braka nego na ostavinsku raspravu među posvađanom rodbinom, Slovačka je sama krojila svoju kapu.
Kao glavni lider izdvojio se Vladimir Mečijar, premijer u 3 mandata od 1990. do 1998, nacionalista koji je imao jake veze sa organizovanim kriminalom i nije baš bio pobornik političkog pluralizma.
Privatizacija velikih državnih firmi koja je sprovedena tokom njegovog mandata bila je propraćena skandalima, gde su njegovi politički saveznici kupovali preduzeća za vrlo mali procenat vrednosti njihove imovine na nameštenim tenderima, dok su državne banke propale jer su kreditirale tajkune i državne firme koji kredite nisu vraćali.
Slovačka se po nivou korupcije nalazila na dnu liste zemalja u tranziciji, na istom nivou kao Belorusija. Reformi je bilo malo, kao i vladavine prava, a privredni ambijent išao je na štetu malih i srednjih preduzeća, a favorizovao tajkunske firme i velika državna preduzeća.
Svaka sličnost sa našim iskustvom sa Miloševićem i SRJ je potpuno slučajna.
Dubinske reforme i dupliranje BDP-a
Kako ničija ne gori do zore, tako je i Mečijar konačno 1998. izgubio izbore, a vlast je preuzela veoma heterogena koalicija sazdana od velikog broja malih partija (od levice i zelenih do demohrišćana i liberala).
Novi premijer Mikulaš Dzurinda (u dva mandata, 1998-2006) je i pored velikog neslaganja u okviru koalicije pokrenuo niz dubinskih reformi: od poreske politike (ukinuo je progresivnost poreza na dohodak, pojednostavio poreski istem, uveo PDV sa jedinstvenom poreskom stopom od 19%) do reformi državne administracije i pravosuđa, privatizacije državnih preduzeća.
Privredni mabijent znatno je poboljšan, što je doprinelo povećanju kako domaćih investicija, tako i privlačenju velikih stranih direktnih investicija.
Veoma brzo, Slovačka je postala zemlja koja proizvodi najveći broj automobila po glavi stanovnika.
Dubina reformi se dobro vidi kada pogledamo nivo ekonomskih sloboda u Slovačkoj. Tokom vladavine Mečijara, Slovačka je po nivou ekonomskih sloboda značajno kaskala za razvijenim zemljama Evrope, da bi ih pod Dzurindom vrlo brzo stigla.
Nivo ekonomskih sloboda, izvor: Fraser Institute
Ovo je imalo veoma brze i pozitivne posledice po slovačku ekonomiju. Usledile su visoke stope ekonomskog rasta, usled kojih su dohoci i standard života u Slovačkoj brzo rasli.
Ovaj rast, naravno, nije bio ravnomerno raspoređen širom zemlje ali je i dalje veoma značajan i transformisao je celu zemlju od zabiti koja je opisana u filmu Eurotrip iz 2004, što nije moglo da prođe bez Radeta Šerbedžije, do moderne zemlje članice OECD-a.
BDP u Slovačkoj u međunarodnim dolarima iz 2011, izvor: MMF
Lekcija za Srbiju: nikada nije kasno, ali treba da požurimo
Nikada nije kasno za sprovođenje dubinskih reformi koje će poboljšati privredni ambijent u zemlji. Međutim, ako kasnimo to znači da moramo da požurimo da bismo sustigli ostale. Prema tome, reforme moraju da budu ne samo brze, već i dubinske, da dovedu do preloma sadašnjeg sistema.
Neophodno je da Srbija postane zemlja u kojoj vladaju zakoni, a ne samovolja političara ili državnih službenika, gde su imovinska prava zaštićena a ne na udaru onih bliskih vlastima i gde postoji profesionalna i sposobna državna administracija koja o tome treba da se stara.
Srbija se sada, po nivou dohotka, nalazi tamo gde je Slovačka bila 2000, sa BDP-om od oko 15.000 dolara po stanovniku prema paritetu kupovne moći.
Krajnje je vreme da se otreznimo i da umesto propagandističkih počnemo da povlačimo prave poteze. U suprotnom, bićemo osuđeni na dugotrajno tavorenje, a ne rast dohodaka i razvoj društva.
