Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Seksualno uznemiravanje je jedno od ozbiljnih pitanja sa kojim se kao društvo ne suočavamo kako treba. Kultura nasilja prožima javnu sferu – nekada manje vidljivo, a nekada se, kao ovih dana, manifestuje u vidu otvorenih poziva na silovanje.

Epilog te priče – za sada samo izvinjenje – pokazuje meru (ne)ozbiljnosti koju pridajemo seksualnom nasilju.

U uverenju da nijedan slučaj zlostavljanja ne treba da bude zanemaren, gurnut pod tepih ili racionalizovan, prenosimo tekst Teodore Rešetar (23) iz Beograda koja je odlučila da svoje iskustvo podeli sa čitaocima:

“Otkako su ljudi počeli otvorenije da govore i pišu o slučajevima kada su doživeli seksualno uznemiravanje razmišaljam da napišem nešto ovako, ali mi je uvek delovalo da ne bi imalo nikakvog uticaja, a pored toga, stigma je nešto što niko ne želi na sebi, niti da bude doživljavan kao žrtva, koliko god dobro mogao te pojmove da dekonstruiše.

Nažalost, znam da ako samo napišem post o tome kako je seksualno uznemiravanje loše ili podelim neki članak ili tuđi post o tome, to će manje uticati na ljude u mom okruženju, nego ako pišem o ličnom iskustvu.

Neću nabrajati svaki slučaj seksualnog uznemiravanja koji mi se desio, jer ih ima previše i izložena sam takvim stvarima od osnovne škole, od odraslih muškaraca koji bi seli do mene na klupi, a ja bih na to pristala kao osoba koja je naučena da nema pravo da zauzima prostor na javnom mestu, a ni u svojoj kući, do najskorijeg pokušaja silovanja koji mi se desio.

Naučena bespomoćnost nije nešto čega je lako osloboditi se. Tako da kada je grupa stranaca prolazila pored mene na Kalemegdanu dok sam sedela posmatrajući reku i slušajući muziku, paralizovala sam se. Paralizovala sam se kada je troje njih krenulo da me grli i pokušavalo da me poljubi. Ostala sam paralizovana kada su se odmakli nekoliko metara i jedan od njih se vratio da mi se izvini i objasni da su pili.

Onda su se vratila još dvojica i ponovo počela da me dodiruju, pa su se sklonili. Ja sam nastavila da sedim bez ikakve misli ili osećanja dok se posle par minuta nisam pribrala, ustala i otišla. Bilo je strašno, ne to što su oni uradili, već moja bespomoćnost. Barem je tada to bilo dominantno osećanje.

Ako si vaspitana, ne želiš da praviš scene. Nije ti dozvoljeno da postavljaš granice ili pokazuješ bes jer možeš ispasti histerična i uznemiriti ljude oko sebe. Nije važno ako tebe neko uznemirava. Tako da nakon što sam u punom autobusu osetila ruku između svojih nogu kako me steže i izmakla se još ne shvativši šta se dogodilo, bila sam u stanju šoka. Nisam verovala u to što se dogodilo. Umesto da vičem, ja sam sumnjala u sopstveni razum.

A onda sam pogledom identifikovala čoveka koji je to uradio i on se samo udaljio. Nisam znala da li da počnem da vičem i čemu bi to uopšte služilo, drugi ljudi u autobusu su sigurno nervozni i nije im potreban dodatan stres, uostalom, u najboljem slučaju bih postigla da ga izbace napolje, a u najgorem mi ne bi verovali i masa bi se okrenula na mene. Odlučila sam da ni ja ne treba da razmišljam o tome, jer ću se samo loše osećati.

Nekoliko meseci posle toga se desilo nešto čega sam se plašila. U klubu mi se telefon punio daleko od stola za kojim sam bila i dok sam proveravala poruke mi je prišao neki momak da pita zašto sam sama. Rekla sam da nisam i pokazala na ljude s kojima sam sedela. Onda me je odvukao u toalet i zatvorio vrata. Želeo je da imamo seks. Rekla sam da ne želim to i pokušala da se otrgnem. Pitao je zašto sam se uplašila. Odgovorila sam da nisam, a onda sam ga pitala kako se zove, predstavila se i rekla da želim da izađem.

On je blokirao vrata, ali nakon nekoliko pokušaja sam uspela da ga odgurnem i prođem. Tako da se zapravo nije desilo to čega sam se plašila. Nisam se pretvorila u beživotnu telesnu masu nesposobnu da odreaguje. Ali sam se ostatak večeri smejala da se ne bih potpuno suočila sa time što je moglo da se desi. Dok nisam ostala sama u autobusu i počela nekontrolisano da plačem.

Sledeći put kada me je neki čovek u autobusu dodirivao, iako sam se uporno izmačinjala, rekla sam mu glasno da prestane da mi se približava i da me dodiruje. I prestao je. Bilo mi je drago zbog toga. Jer niko ne može da uzme moje dostojanstvo, samopoštovanje ili seksualnost. Samo je trebalo da shvatim da imam pravo da zauzimam prostor. Imam pravo da govorim i imam pravo da budem besna. Nažalost je put do doga bio prepun situacija u kojima nisam reagovala.

Upravo sam pročitala da je od osamnaest žena koje su od početka ove godine do aprila u Srbiji ubijene, samo jedna potražila institucionalnu pomoć. Nasilje i seksualno nasilje postoje negde daleko i apstraktno, ne dešava se to nama i onima koji su nam bliski. Zato što se o tome otvoreno ne govori.
Tako da je poenta ovog posta da pre svega osvesti osobe koje ne veruju u postojanje kulture silovanja.

Ne znam da li sam iole tome doprinela, mada, kultura silovanja nije nešto što se zavaravam da ću ikada moći da rešim.

Ono što mogu jeste da napišem ovo i zamolim sve koji su izdržali da do kraja pročitaju obrate pažnju na to šta se dešava u njihovom okruženju i da reaguju.

Da ako primete muškarca koji u prevozu stoji iza nekog i masturbira kažu mu da prestane. Da ako im neka devojka u parku izgleda uznemireno jer ima neželjeno društvo priđu i pitaju je da li je u redu. Ako neka žena juri niz ulicu izbegavajući nekog, ponude se da je isprate dok se potencijalni nasilnik ne skloni. Naravno, to ne važi samo za seksualno uznemiravanje i za žene, već za bilo koga i bilo kakav oblik nasilja ili uznemiravanja.

Jer nema smisla da se pravimo da se to ne dešava. Jer time govorimo žrtvama takvog ponašanja da to nije vredno reagovanja. Da je to nešto što treba da se istrpi. Da one nisu vredne reagovanja. Što nije tačno niti sme tako da bude.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *