Kina gradi novi Put svile – šta to znači za Srbiju? Talas.rs
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

„Put svile“ je inicijativa Narodne Republike Kine koja teži većoj ekonomskoj povezanosti između Kine i drugih zemalja Evroazije.

Primarni cilj je povećanje kvaliteta i kapaciteta infrastrukture koja je na mnogo nižem nivou nego kod razvijenih zemalja Evrope – na ovaj način bi se snizili transportni troškovi što bi dovelo do povećanja obima trgovine.

Geografska udaljenost i veličina ekonomije predstavljaju dve pojedinačno najvažnije determinante trgovinske razmene. Drugim rečima, što su privrede neke dve zemlje veće i što su međusobno bliže, to će obim trgovinske razmene među njima biti niži.

Otrpilike četvrtina svetske trgovine odvija se među zemljama koje imaju zajedničku kopnenu granicu, a otprilike jedna polovina među zemljama koje su međusobno udaljene do 3.000 km, što je jednako udaljenosti Beograda od Kuvajta ili Jektarinburga u Rusiji.

 

Foto: Lommes, CC BY-SA 4.0

 

Put svile ima nekoliko transportnih krakova: i kopnenih i morskih, koji povezuju:

 

  • Kinu i Pakistan
  • Kinu sa Turskom preko zemalja Centralne Azije
  • Kinu sa evropskim delom Rusije preko Kazahstana
  • Kinu sa severnom Rusijom preko Mongolije
  • Kinu sa Indijom preko Burme
  • Kinu sa Malezijom preko Burme i Tajlanda

Srbija se nalazi na delu koji povezuje Mediteran i Srednju Evropu, od Pireja preko Budimpešte do Beča, Berlina i Varšave, pa shodno tome može da se kaže da je važan deo slagalice Puta svile.

 

Najvažnije za Srbiju: kreditno finansiranje infrastrukture

Put svile predviđa skapanje niza ugovora – od koordinacije u razvijanju infrastrukture i njenog finansiranja, do naučne i kulturne saradnje. Iako većina ovih ugovora može da bude važna za Srbiju, potencijalno najvažnije je kreditno finansiranje infastrukture.

Pad transportnih troškova nakon Drugog svetskog rata usledio je usled poboljšanja putne infrastrukture i razvoja drumskog saobraćaja. Međutim, pomorski ili rečni saobraćaj je za duge transportne rute i dalje daleko isplativiji nego drumski ili železnički. Zbog toga je važna tema isplativosti izgradnje nove drumske ili železničke infrastrukture, naročito u zemljama koje su retko naseljene.

Da bi ova infrastruktura donosila prihode dovoljne da se ona održava (i otplaćuju krediti za njenu izgradnju), neophodno je da imaju određenu količinu saobraćaja, a ako cenovna prednost i dalje bude na strani pomorskog, do toga neće doći.

 

Najave za Put svile su velike – izvedba je znatno skromnija

Pitanje isplativosti nove infrastrukture javlja se i kod nas u slučaju izgradnje brze pruge Beograd – Budimpešta. Tačno je da je ona samo jedan krak pruge koja povezuje Atinu (i njenu luku Pirej) sa Centralnom Evropom i dalje, ali za putnički saobraćaj nema dovoljan broj putnika da bude isplativa, dok za transportni saobraćaj ne mora da bude brza, već samo sigurna i tačna.

Kada prevozite železnicom robu, ona se neće pokvariti ako putuje od Pireja do Berlina dan ili dva duže, jer pomorskim i železničkim putevima ide izdržljiva roba, dok se najosetljivija prevozi bržim avionskim saobraćajem.

Put svile je izraz koji je počeo da se spominje od 2013. godine, da bi se danas već mogao naći gotovo svuda u medijima i izjavama političara. Najave su velike, ali je izvedba znatno skromnija.

Pre nekoliko godina je ministar energetike Petar Škundrić izjavio da je Kina spremna da investira 10.000 milijardi dolara u zemlje Centralne i Istočne Evrope, da bi ga realnost poklopila, jer je u pitanju tek (i dalje impresivnih) 10 milijardi.

Najave iz Kine su da je očekivani rok za sprovođenje programa Puta svile stogodišnjica kineske revolucije, što znači 2049. godine. Često pominjani državni Fond Puta svile koji bi trebalo da investira u preduzeća, a ne samo infrastrukturu, iznosi tek 40 milijardi dolara, i gro sredstava je otišlo u nekoliko velikih projekata – izgradnja pruge u Keniji, hidrocentralu u Pakistanu i energetski sektor u Rusiji.

Skoro osnovana Azijska banka za infrastrukturu koja bi trebalo da podrži i Put svile za sada je i dalje slabo aktivna – sa kapitalom od 100 milijardi dolara (znatno manje i od Evropske banke za obnovu i razvoj – EBRD i Svetske banke) do sada je plasirala samo 5.3 milijardi dolara kredita i to često kao kofinansijer projekata uz Svetsku banku, a polovina sredstava otišla je u projekte u samo 3 zemlje (Indiju, Indoneziju i Azerbejdžan).

 

Trgovina nije rat, u njoj svi dobijaju

Sa druge strane, u EU i SAD postoje krugovi kojima se ova inicijativa ne sviđa. Njima se čini da ovaj projekat dovodi Kinu kao velikog geopolitičkog igrača u Centralnu Aziju i Istočnu Evropu, da će povećati njenu meku moć, što naravno slabi pozicije zapadnih zemalja.

Ovo može biti tačno, ali ovakav scenario ne mora da se ostvari – Evropska investiciona banka (EIB) i EBRD, kao i fondovi EU, već decenijama ulažu u infrastrukturu evropskih zemalja, znatna bespovratna sredstva ili po preferencijalnim kamatama, pa je teško zamisliti da će dolazak nekih kineskih zajmova za infrastrukturu moći da ovu situaciju značajnije promeni.

Put svile može dosta da doprinese razvoju trgovine između zemalja Azije i Evrope. Iako je možda prvobitni cilj projekta da se olakša trgovina Kine sa evropskim zemljama kao krajnjom destinacijom najvećeg dela kineskog izvoza, on može da ima pozitivne nenameravne posledice po međusobnu trgovinu zemalja na ovoj ruti jer će se ukloniti brojne prepreke i smanjiti cena prevoza.

Trgovina nije rat i u njoj svi dobijaju. Ali sa druge strane, za nas je bitno da ne ulazimo u nerealne i neisplative infrastrukturne projekte pošto ćemo ih otplaćivati decenijama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *