Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Svakoga dana trgujemo sa drugim ljudima. Kada odemo na šišanje kod frizera ili u pekaru po burek, mi trgujemo sa frizerom i pekarom; isto važi i kada radimo – mi sa poslodavcem trgujemo našim radnim učinkom. Trgovina nam omogućava specijalizaciju i povećanje produktivnosti, usled čega svi više proizvodimo pa možemo više i da priuštimo jer su cene niže.

Iako sve ovo deluje zdravorazumski na mikro nivou, kada pričamo o ponašanju pojedinaca, na makro nivou će veliki broj ljudi tvrditi da je trgovina nepotrebna, pa čak i štetna. Međutim, većina ljudi koji su protiv ideje o međunarodnoj trgovini neće tvrditi da vam je bolje, lakše i jeftinije da sami mesite i pečete hleb i pecivo umesto da ga kupite u pekari. Za njih je trgovina problem samo ako roba prelazi granice.

Protekcionizam je popularan ali štetan

 

Ekonomska ideja o štetnosti međunarodne trgovine naziva se protekcionizam. Njeni zagovornici tvrde da ne treba uvoziti ono što može da se proizvodi u zemlji: oni ne idu baš toliko daleko da tvrde da je u Srbiji bolje gajiti banane nego ih uvoziti iz Ekvadora ili da ne treba da uvozimo naftu već da ne vozimo kola, ali ovo tvrde za većinu proizvoda, naročito za industriju.

Da bi se sprečila konkurencija iz inostranstva, predlažu se kvote (maksimalna dozvoljena količina) ili carine.

Problem sa ovakvim viđenjem je u tome što se ovako onemogućuje specijalizacija u proizvodnji, koja smanjuje troškove. Svaka zemlja ima određene apsolutne ili komparativne prednosti, pa se na osnovu toga kompanije u njima mogu specijalizovati.

Šta je apsolutna, a šta komparativna prednost?

 

Za neku zemlju kažemo da ima apsolutnu prednost u proizvodnji automobila ako joj je jeftinije da proizvodi automobile nego da ih uvozi.

S druge strane, komparativna prednost ima veze sa oportunitetnim troškovima: možda je zemlji A  isplativije da proizvodi sopstvene šljive, ali ih svejedno uvozi iz zemlje B jer ušteđeno vreme i resurse može da iskoristi za proizvodnju nekog drugog proizvoda koji će doneti više vrednosti – npr. automobila.

Poenta je u tome da je u drugom slučaju i zemlji A i zemlji B isplativije da trguju nego da obe proizvode sopstvene šljive i sopstvene automobile, jer će se vremenom specijalizovati (A za automobile, B za šljive) te će obe imati koristi od trgovine.

Dok je princip apsolutnih prednosti intutitivno jasan – pa prema tome izjave da banane treba uzgajati u Srbiji umesto ih uvoziti smatramo bizarnim, komparativne prednosti su kontraintuitivne, pa su stoga i protekcionističke izjave popularne.

Posledica forsiranja domaće proizvodnje i tamo gde komparativne prednosti postoje i tamo gde ne postoje neće biti povećanje blagostanja stanovnika.

Ako je u pitanju industrija gde postoji komparativna prednost, njoj zaštita ne treba, sama će se izboriti da snabdeva domaće tržište i da izvozi. Međutim, ako to nije industrija sa komparativnom prednošću, onda će usled zaštite ovi proizvodi poskupeti i smanjiće im se kvalitet.

Jugo vs. Dačija – komparativna prednost na delu

 

 

Pogledajmo samo Zastavu pre dolaska Fijata: Jugo je bio znatno lošiji auto od rumunske Dačije, a cena mu je bila skoro ista, iako je Zastava dobijala subvencije za poslovanje, uz visoke carine na uvoz automobila koje su primoravale ljude da se okrenu jugu.

Usled ovoga neće doći do opšteg blagostanja time što će doći do povećanja proizvodnje i nove zaposlenosti uvoznom supstitucijom, jer se ne radi o novostvorenoj vrednosti već o preraspodeljivanju već postojeće vrednosti.

Uvozna supstitucija znači da zemlja, umesto da uvozi potencijalno jeftiniji proizvod iz inostranstva, odlučuje da ga proizvodi na sopstvenoj teritoriji.

Povećanje blagostanja time što će se otvoriti nova radna mesta biće neutralisano rastom cena proizvoda – ako počnu da se proizvode domaći proizvodi usled carinske zaštite sa cenom od 110 dinara (dok je konkurentska cena na svetskom tržištu 100), to znači da će svi domaći potrošači sada plaćati po jedinici proizvoda 10 dinara više nego ranije, što znači da su svi oni postali preko noći siromašniji.

Usled toga neće biti prelivajućih efekata – svi dobici proizvođača u zaštićenim industrijama jednaki su gubicima potrošača u nezaštićenim industrijama.

Sendvič od 1.500 dolara

 

O važnosti specijalizacije u trgovini najrečitije govore video prilozi o pokušajima autarkije. Na Jutjub kanalu How everything is made dokumentovani su pokušaji da se naprave sendvič sa piletinom ili odelo: od sadnje pšenice da bi se napravilo brašno za testo, povrća za salatu do piletine i meda za sos.

Kada su ukalkulisani svi troškovi, ispalo je da je puna cena ovog sendviča 1.500 američkih dolara, a odela 4.000.

Specijalizacija u proizvodnji i trgovini su mehanizmi usled kojih se i sendvič i odelo mogu kupiti za tek delić ove cene. Kako je na mikro, tako je i na makro planu: dobici od trgovine ne staju na državnim granicama, već prelaze i njih.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *