Foto: iStock
Nedavno se pojavila studija o ekonomskim posledicama rešavanja pitanja Kosova po Srbiju.
Autori ove studije tvrde da bi rešavanje statusa Kosova imalo jak pozitivan uticaj na ekonomski razvoj Srbije. Polaze od nekoliko hipoteza – razmena srpskih opština na severu za Preševo, preuzimanje kombinata Trepča koji se menja za turističku infrastrukturu na Šar planini i najvažnije: značajno povećanje investicija i ubrzanje ekonomskog rasta.
Ovaj stav: samo da se reši pitanje Kosova, pa će Srbija da procveta, prilično je uobičajen u javnom diskursu. Mi mislimo da rešenje statusa Kosova nije povezano sa ekonomskim razvojem, pa smo hteli da pokušamo da analiziramo ove tvrdnje.
Kako se došlo do ovih brojki?
Studija navodi da bi u periodu 2017-2030, u slučaju rešavanja statusa Kosova, procenjeni rast bio 4,5%, dok bi u slučaju zamrzavanja konflikta izunosio samo 1,9%.
Ono što je nejasno jeste na osnovu čega su „odokativno“ ocenjene ove stope rasta.
Prvo, ekonomski rast će već ove godine gotovo izvesno biti iznad 4% BDP-a, dok World Economic Outlook MMF-a predviđa srednjoročni ekonomski rast od 3,5% do 2020, a 4% nakon toga. Kako je ovo sigurno scenario bez rešavanja pitanja Kosova, zašto ove procene toliko odskaču od procene autora studije?
Pojedinačno najveći doprinos razvoju bio bi rast investicija na čak 29,5% BDP-a (sa sadašnjih oko 18%). Ali odakle toliko povećanje investicija u scenariju rešavanja statusa Kosova? U tekstu se navodi da se računa na članstvo Srbije u Evropskoj uniji (što tek ostaje da se vidi da li će do toga doći, ali da ne komplikujemo dodatno situaciju).
U tom slučaju možemo računati na sredstva iz EU kohezionih fondova koji mogu biti do 3,6% BDP-a na godišnjem nivou. Pod uslovom da ih zaista i povučemo, jer nam za ovo treba profesionalna i sposobna administracija – nešto čega baš i nemamo previše, koja mora još dobro da poznaje evropske procedure. Druge zemlje, kao Rumunija i Bugarska, ovo su naučile na sopstvenom iskustvu time što su godinama uspevale da povuku vrlo malo sredstava iz ovih fondova.
Da li bi ovo mogle da budu strane direktne investicije?
Sigurno ne, pošto su one već prilično visoke u međunarodnom poređenju, sa 2,5 milijarde evra u 2017. tj preko 6% BDP-a. Iako se to ne kaže jasno u tekstu, ipak se očekuje da glavni rast budu domaće investicije, a to se može zaključiti iz jednog grafikona koji pokazuje izvore finansiranja investicija, gde raste samo udeo domaće bruto štednje. Ako su domaće investicije sada oko 10% BDP-a, one bi morale gotovo da se dupliraju da bi se dostigao željeni nivo investicija.
Otkud nove investicije?
Kiša i investicije imaju nešto zajedničko: ne raspoređuju se ravnomerno po površini Zemljine kugle. Za nivo investicija veoma je bitan investicioni ambijent: da li je imovina sigurna i zaštićena, da li postoji osnovna vladavina prava, da li su sudovi brzi, efikasni i pravični, te nezavisni od političara iz izvršne vlasti; kakvog kvaliteta je regulatorni okvir, da li postoji profesionalna i efikasna javna administracija, da li ima korupcije, da li su porezi razumni ili previsoki, kakva je infrastruktura, veličina domaćeg tržišta itd.
Verovatno najvažniji prediktori visine investicija su institucionalne prirode.
Ako pogledamo ove parametre, videćemo da se Srbija u međunarodnim poređenjima loše kotira po svakom od njih. Dakle, ne samo jedan ili par njih, već svaki. Zbog toga uopšte i ne treba da nas čudi tako nizak nivo investicija u Srbiji.
Prosečan nivo investicija bivših zemalja u tranziciji koje su ušle u EU je oko 25% BDP-a, a kod nas tek 18,7%. Strane direktne investicije jesu visoke, ali zato što prevazilaze pitanje vladavine prava i loše uprave: većina njih su velike kompanije, a dobar broj prima i eza nova radna mesta, pa je njima lako da, kada naiđu na neki problem, dobiju političare na telefon i da ih ubede da im problem reše.
Domaća mala i srednja preduzeća ovu mogućnost nemaju, te su zato i domaće investicije toliko niske.
Bez uvođenja elementarne vladavine prava u Srbiji: da zakoni važe za sve podjednako i da se zaista primenjuju u praksi, neće doći do rasta investicija. Zemlje koje su povećale nivo vladavine prava su i najbolje prošle u tranziciji: uporedite Estoniju, Česku i Sloveniju sa jedne i Ukrajinu, Bugarsku i Srbiju sa druge strane. Za ovo su neophodne dubinske reforme koje menjaju društvenu dinamiku i sprečavaju stvaranje dominantne koalicije koja bi uspela da zavlada državom.
Zašto ovakvih reformi nema? To nije zbog nerazrešenog pitanja statusa Kosova, već zato što bi takva dinamika smanjila moć političara koji u odsustvu vladavine prava jako lepo profitiraju. Zbog toga je iluzorno verovati da će do uvođenja vladavine prava doći samo od sebe kada se bude rešilo pitanje Kosova.
Primeri uspešnih zemalja koje imaju svoje Kosovo
Ako je pitanje Kosova ono što sprečava ubrzani ekonomski razvoj, zašto druge zemlje koje imaju sličan problem mogu da se nesmetano razvijaju? Zato što, za razliku od Srbije, ove zemlje jesu uvele tržišne institucije i vladavinu prava.
Tri slučaja na koja treba da obratimo pažnju su Izrael, Južna Koreja i Kipar.
Izrael ne samo da ne zna gde su mu granice, nego je faktički pod stalnom pretnjom uništenja. I pored toga, Izrael je uspeo da izgradi tehnološki i ekonomski napredno društvo pretvarajući pustinju u oazu.
Možda još gori slučaj predstavlja Južna Koreja koja je bila i bukvalno pod nuklearnim balističkim raketama Severne Koreje. Sa vojskom na granicama, očekujući svaki dan mogućnost nastavka građanskog rata (pošto još uvek nije potpisan mir nakon završetka Korejskog rata 1953), ova država je uspela da od najgoreg siromaštva dođe do članstva u klubu razvijenih zemalja.
Kipar je možda najbliži primer Srbiji, sa samoproglašenom Republikom Severni Kipar na svojoj teritoriji, a razgraničenje nakon prestanka građanskog rata održavaju snage UN. Kipar je u međuvremenu postao finansijski i turistički centar u evropskim okvirima.
Kategorija Legal System meri kvalitet vladavine prava i zaštitu prava svojine na skali od 1 do 10 (1 najlošija, 10 najbolja ocena). BDP se obračunava u međunarodnim dolarima iz 2011. Izvor: Legal System and Property Rights, Economic Fredom of the World Index
Sada smo tamo gde su ove zemlje bile 1980. Gde ćemo biti za deset godina?
Rešavanje pitanja Kosova samo po sebi neće doprineti ekonomskom razvoju Srbije. Ako Srbija prizna nezavisnost Kosova i ono dobije članstvo u UN, a da se na domaćem terenu ništa ne promeni i Srbija ostane institucionalna močvara, ni do kakvog posebnog rasta neće doći.
Za to je najvažnije pre svega da postoji institucionalni okvir koji će taj razvoj podržati, a to je vladavina prava. Da državna administracija od poreske uprave, preko katastra i na kraju možda i najvažnije – sudova, poštuje zakon i sprovodi ga jednako prema svima.
Ako se fokusiramo samo na Kosovo (bilo da podržavamo nezavisnost, bilo da se tome opiremo), iz vida ćemo da izgubimo fundamentalnije stvari, a to je uređenje Srbije kao moderne države.
Posebno loše je davati razna optimistična, a neutemeljena obećanja vezana za Kosovo – od toga da će ga Srbija sigurno u budućnosti povratiti usled geopolitičkih promena do toga da će nam priznanje Kosova doneti ogromne ekonomske koristi – jer ovo može da ima bumerang efekat kada se ispostavi da od toga nema ništa.
Trenutna ocena Srbije u oblasti pravnog sistema i zaštite imovinskih prava iznosi 4,89 uz BDP po stanovniku od 12.930 (međunarodnih iz 2011) dolara. Dakle, kao što vidimo na tabeli, mi se sada nalazimo otprilike na mestu gde su Kipar, Izrael i Južna Koreja bili 1980.
Ali pitanje je: gde ćemo biti za deset godina?