Zašto Srbiju napuštaju ljudi koji ne odlaze zbog novca?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Odlazak ljudi iz zemlje i takozvani odliv mozgova (brain drain) su gotovo postali opšte mesto – nešto što se podrazumeva kada govorimo u uslovima za život i rad u Srbiji.

Prema zvaničnim podacima Ujedinjenih nacija, procenjeno je da se iz Srbije u periodu između 1990. i 2017. godine iselilo 708.804 osobe.

To je više od dva Nova Sada.

Od ukupnog broja, čak 79% posto emigriralo je u Zapadnu Evropu (562.352).

Prvi i očigledan odgovor na pitanje zašto ljudi odlaze (ako izuzmemo ratove devedesetih) jesu više plate i bolji životni standard. Međutim, postoje ljudi koji u Srbiji rade posao u svojoj struci i pristojno zarađuju, a ipak biraju da se odsele.

 

Koji su njihovi motivi?

Bogdan Tančić, elektroinženjer iz Beograda koji trenutno živi i radi u Holandiji kao senior menadžer u kompaniji Atlassian kaže za Talas da je njegov odlazak došao spontano i da je teško izdvojiti jedinstven razlog za to:

„Najviše razloga bi se moglo grupisati iza potrebe da se priključimo progresivnom društvu koje oblikuje kako će svet funkcionisati, u mom slučaju u domenu informacionih tehnologija.“

Bogdan Tančić, sagovornik na portalu Talas.rs

Sticajem okolnosti ukazala se prilika da radim u novom okruženju koje je raznovrsno u svakom pogledu. Različitosti su ovde jako prihvatljive i podstiču kulturu raznovrsnosti ideja, pristupa i inicijativa.“

 „Neke od ključnih osobina koje se vrednuju u ovakvom okruženju i predstavljaju osnovu za zdravi razvoj su kreativnost i inovativnost, empatija i odmerenost.“

Bogdan se osvrnuo i na promenljivost današnjice. Kako kaže, svet je pre dvadesetak i više godina donekle bio i predvidiv i bilo je moguće proceniti mogućnosti ljudi na osnovu njihovog radnog isksutva.

„U današnjem svetu status kvo je kratkog daha, bez obzira u kojoj industriji se nalazite. Naročito je to vidljivo u tehnološkim granama gde se inovacije koje drmaju i menjaju tržište dešavaju gotovo preko noći.“

“Prema analizi Univerziteta Oksford, 47% današnjih poslova će prestati da postoji u narednih 25 godina.”

„Akademske institucije kao i poslovno okruženje nose veliku odgovornost za razvoj veština i osobina koje će biti primenljive u budućnosti. Primera radi Harvard škola neprekidno analizira rad najuspešnijih svetskih IT kompanija, uključena je u njihove inovativne programe, a onda rezultate pretače i u svoj akademski program.“

Govoreći o situaciji u Srbiji, Bogdan ističe da do sporih promena i stagnacije dolazi zbog nemogućnosti pravosudnog, političkog, obrazovnog i poslovnog okruženja da napravi fundamentalan iskorak u pravcu poželjnih promena:

„Taj zahtevani visok nivo pouzdanosti u pravosudni sistem i predvidivost političke situacije je osnova dobre poslovne klime, dok je priroda posla sama po sebi sve više nepredvidiva. Stiče se utisak da je u Srbiji i dalje situacija dijametralno suprotna – pristup poslu je nepromenjen, a stoga su i rezultati jako slični. Model jeftine radne snage i “autsors” centara dugoročno ne moze biti konkurentan, kompanije će pomerati poslovanje u jeftinije centre kada radna snaga postane dovoljno skupa sa porastom standarda.“

Za kraj, naš sagovornik kaže da njegova porodica trenutno ne razmatra povratak u Srbiju.

„Imajući u vidu da je putovanje od Amsterdama do Beograda nešto kraće nego putovanje kolima od Niša do Beograda, pruža se mogućnost odlaska u Srbiju gotovo u bilo koje vreme. Doduše i dalje postoji nada da će jednog dana Srbija postati mesto koje menja sebe i svet na bolje.“

 

Stabilnost i predvidivost

Aleksandar Novaković, filozof koji trenutno živi u Cirihu, veruje da razvijene zemlje nude stabilnost i predvidljivost i u svojoj izjavi za Talas ističe:

„Mislim da je glavni motiv za veliki broj ljudi odlazak u jednu sređeniju sredinu, u zemlju u kojoj postoji određen poredak, u kojoj se pravila poštuju, u kojoj bolji život dolazi na osnovu sopstvenog rada, zalaganja, a ne traženja veza, preskakanja, mimoilaženja procedura itd.“

Pored toga, veruje da razvijene zemlje nude ambijent u kome je moguć normalan i dostojanstven život.

“Upravo ovo poslednje je važno. Nije novac ključan. Kod razumnih ljudi novac ne može zameniti nedostatke jednog društva u svim drugim aspektima.“

„Pre svega mislim na moralni aspekt. Naše društvo je moralno izvitopereno i propalo. To se može videti na osnovu „sitnih“ detalja, ponašanja na ulici, u prodavnici, čekanja u redu… itd. Zajednica zapravo i ne postoji, ili u malom segmentu. Ono što postoji jeste nekakav centar, nekakav partijski komitet, iz koga se reguliše čitav život, a van njega jedinke sa sve manje ličnog i profesionalnog dostojanstva – potpuna atomizacija i degradacija u ljudskom smislu.“

Paradoksalno, kako kaže Novaković, u tim razvijenim i sređenim društvima zajednice su jače, društva su jača.

“Atomiziranost (i anarhičnost u najgorem mogućem smislu) je upravo svojstvo razorenih društava.”

.Aleksandar Novaković, sagovornik na portalu Talas.rs

„Ta društva nude, osim uređenog poretka, bazični moralni kod koji kod nas, nažalost, skoro da i ne postoji.“

Pitali smo našeg sagovornika i šta bi trebalo da se uradi ili sredi u Srbiji da bi ljudi koji su emigrirali odlučili da se vrate:

„Temeljna promena koja ne može doći odjedanput i tek tako. Potrebno je mnogo vremena samo da se uspostavi nekakav osnovni okvir poštovanja pravila u jednom društvu a još mnogo više da društvo počne da ozdravljuje.

To je višegeneracijski posao a ne, kako se to kod nas često smatra, jedne vlade a još manje jednog čoveka.“

 

Šta možemo da naučimo iz ovih primera?

Stavovi naših sagovornika ne odražavaju nužno najčešće razloge za emigraciju, ali nam daju važan uvid u motive za iseljenje.

Očigledno je da postoje jasne prednosti života u razvijenim društvima, posebno kada je reč o funkcionalnim sistemima. Već smo na Talasu pisali o tome kada smo upoređivali zdravstvene sisteme Srbije, Holandije i Švajcarske.

Ako želimo da zaustavimo negativan trend iseljavanja i motivišemo ljude koji su otišli da se vrate, dobar početni korak jeste ugledanje na razvijene zemlje i učenje iz njihovih primera.

U svakom slučaju nećemo daleko dogurati ako ne izađemo iz začaranog kruga svaljivanja odgovornosti na ovu ili onu grupu za stanje u kojem se nalazimo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *