Ton poslednjih sastanaka u okviru dijaloga Srbije i Kosova je bio bitno drugačiji nego ranije. Iako Hašim Tači i Aleksandar Vučić nisu javili da je bilo napretka, nije bilo ni međusobnih optužbi niti (kontrolisanog) curenja informacija. Ovo je bio signal da se dešava nešto novo i da, možda, napretka zapravo ima.
I ima ga – u junu i julu se u okviru dijaloga ozbiljno razgovaralo o mogućnosti razmene teritorija kao ključnom delu konačnog sporazuma Kosova i Srbije. Serije sastanaka – a pogotovo Albanaca sa juga Srbije sa albanskim liderima na Kosovu i u Albaniji, kao i kosovskih Srba sa Vučićem – idu u prilog tome da su razgovori o razmeni teritorija odmakli.
Konačno, iako nema eksplicitne podrške razmeni teritorija, skoro svi moćni igrači u ovom trenutku podržavaju dogovor Srbije i Kosova, dokle god dogovor ne ugrožava granice drugih zemalja u regionu (pre svega celovitost Bosne i Hercegovine). U ovom tekstu razmatramo mogućnosti i modele razmene.
1. Sever za jug
Najmanje izvestan i prihvatljiv model razmene je krupna razmena „Sever za Jug“, gde bi Srbija dobila opštine Severnu Mitrovicu, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, a Kosovo Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Ovaj model je neprihvatljiv zato što podrazumeva maksimalno odricanje – teritorijalno, strateško, a za Srbiju i populaciono. Tri opštine na jugu Srbije su daleko od etnički homogenih. U Medveđi Albanaca ima oko 20 posto, u Bujanovcu je odnos Srba i Albanaca skoro ravnopravan, dok su Albanci u velikoj većini jedino u Preševu.
Ova teritorija obuhvata i značajan deo auto-puta, kao i glavni granični prelaz ka Makedoniji, pa je i strateški odsecanje puta ka moru nedopustivo. Sa druge strane, Kosovo ne može da priušti ugrožavanje vrednih resursa (brana i hidroelektrana na veštačkom jezeru Gazivode, trafostanica Valač, Trepča) i ne može da dopusti da granica ide sredinom Ibra, posred Mitrovice gde su stambene zgrade sa obe strane reke na puškomet jedne od drugih.
Ovaj model razmene ne može da bude primenjen jer podrazumeva odricanje od previše teritorije i previše bitnih lokacija na obe strane granice.
2. Lokalni referendumi
U situaciji u kojoj etnička pripadnost odlučuje o promeni granica, drugo rešenje bi dalo najpreciznije rezultate, ali je teško zamislivo da bi se dve strane dogovorile o doslednoj primeni. To rešenje bi podrazumevalo da svaki grad, selo i zaselak na lokalnom referendumu pojedinačno odluči kojoj državi želi da pripada (ovakav model je pomenuo novinar Andreas Ernst kao mogućnost).
Ovo bi detaljno verifikovalo etničku podelu na severu Kosova i na jugu Srbije, pa bi se dve države na ovom prostoru definitivno „razgraničile“. Ipak, veliki problem ne bi bilo samo odlučivanje, već odlučivanje o tome ko odlučuje.
Novi predmet dijaloga bilo bi ubeđivanje zašto jedno selo na jugu Srbije nema pravo na referendum dok ga ima selo na severu Kosova i obrnuto. Oba pregovarača bi dala sve od sebe da smanje svoju teritoriju o kojoj se odlučuje, a uvećaju teritoriju na drugoj strani (naročito imajući u vidu strateški važne lokacije). Stanovništvo svakog sela čija je etnička struktura imalo složena moglo bi da bude izloženo pritiscima, nasilju i prisilnom iseljenju.
3. Razmena teritorija
Treće rešenje je najizvesnije i podrazumeva razmenu manje-više jednakih teritorija sa obe strane granice. Pošto je teritorija koju naseljavaju Albanci na jugu Srbije manja od teritorije koju na severu Kosova naseljavaju Srbi, teorijski bi bilo moguće da Kosovo ovakvom razmenom dobije svu teritoriju nastanjenu Albancima, a da Srbija dobiju teritoriju koja je jednake veličine, a predstavlja samo deo teritorije koju želi da preuzme.
Ali rešenje koje bi bilo prihvatljivo u Srbiji nije samo dobijanje teritorije naseljene Srbima, već uvećanje ukupne teritorije. Vučić je govorio o tome kako bi uspeh bio da Srbija dobije bar metar, ali nije dovoljan jedan metar, nego metar više.
Moguće je da bi rešenje podrazumevalo „kozmetičke promene granice u nekoliko sela“ (rečnik Volfganga Petriča, austrijskog diplomate bliskog Vučiću), ali bi bilo prihvatljivo samo ako bi Srbija dobila neko selo više od Albanaca, na malo većoj teritoriji (lako je zamisliti Vučića kako nabraja imena sela i objašnjava kuda ide nova linija razgraničenja).
Ovakvim rešenjem bi Kosovo moglo da dobije i Preševo, a Srbija Leposavić i Lešak koji su najistureniji na severu.
Kombinacija razmene teritorija i lokalnih referenduma?
Zamislive su i kombinacije ovih rešenja, uključujući npr. ono po kom se određena teritorija automatski „razmenjuje“ dok se nekim pojedinačnim selima ostavlja da izaberu svoju budućnost na lokalnom referendumu.
Skoro je izvesno da će i Srbija i Kosovo organizovati referendume da provere podršku odabranom rešenju. Referendum u Srbiji bi prošao glatko.
Vučić sa koalicionim partnerima (a i bez nekih od njih), ima stabilnu podršku među biračima, a po pitanju Kosova bi mogao da računa i na deo birača opozicije, mada ne i na opozicione stranke. Veći deo opozicije bi gotovo izvesno odabrao bojkot.
Motivi za protivljenje ovakvom sporazumu Srbije i Kosova su razni: neko je protiv dalje formalizacije kosovske nezavisnosti, neko protiv menjanja granica, neko protiv neinkluzivnog načina na koji je vođen unutrašnji dijalog o Kosovu, a veliki deo je protiv odnosa koji Vučić, njegova stranka i njegovi novinari gaje prema neistomišljenicima, po pitanju Kosova i po svim drugim političkim i društvenim pitanjima.
Na Kosovu je situacija drugačija.
Podrška Tačiju je velika, ali ne ubedljiva kao podrška Vučiću u Srbiji. Za razliku od Srbije gde je većina svesna ili podsvesna da nema ništa od Velike Srbije, na Kosovu stvari nisu takve. Čak i da Kosovo sporazumom dobije više teritorije nego što ustupi, ovo bi ipak označilo blokadu daljoj ekspanziji na sever.
Razmena teritorija bi značila da teritorija koju kontrolišu Albanci ne može dalje da se širi, bar ne u tom smeru. Takođe, slično Vučiću, i Tači ima protivnike koji odbacuju bilo kakvo rešenje do koga Tači može da dođe.
Međunarodna zajednica bi verovatno prihvatila odloženi referendum
Niko u međunarodnoj zajednici nije ushićen mogućom razmenom teritorija, ali postoji način za verifikaciju razmene koji bi je učinio prihvatljivijom. Taj način podrazumeva održavanje odloženog referenduma, što znači da se u konačnom sporazumu potvrđuje da su granice Kosova očuvane i nepromenjene, ali da se u određenom vremenskom roku o promeni granica na delu teritorije Srbije i Kosova odlučuje lokalnim referendumom.
Građanima bi ostalo nekoliko godina za ubeđivanje u kojoj državi im je bolje, a broj ubeđenih bi se verovatno merio promilima. Zbog ozbiljnog rizika da u međuvremenu kriminalci i naoružane grupe na obe strane pokušaju da ubede stanovništvo kako da glasa ili da se iseli, bezbednost u periodu do takvog referenduma bi bila suštinski važna i morala bi da je garantuje treća strana, na primer Evropska unija.
Status kvo ne garantuje mir
Tačno je da postoji rizik da promena granica izazove nasilje na Kosovu. Da li to znači da status kvo garantuje mir? Ne, jer je trenutni mir prošaran sitnim i krupnim incidentima i provokacijama koje lako mogu dalje da eskaliraju – usled krupnih političkih događaja, zbog panike, zbog opšteg resantimana…
Trenutni odnosi Srbije i Kosova nisu model koji treba poštovati samo zato što u poslednje vreme niko nije ubijen u međuetničkom sukobu. Sa druge strane, rizici koje sa sobom povlači priprema za razmenu teritorija moraju da se umanje i velika je odgovornost Kosova i međunarodne zajednice da zaštite Srbe, kao što i kosovska politička klasa ima odgovornost da zaštiti Albance od unutrašnjih sukoba.
Često se iza zabrinutosti za položaj Srba južno od Ibra u slučaju promene granica nalaze indirektne pretnje. Zaštita ljudskih prava ne sme da prestane sa promenom granica i treba raditi na smanjenju rizika po ljudske živote i imovinu, a ne posmatrati nonšalantne pretnje etničkim čišćenjem kao neminovnost i usud srpskog stanovništva.
Da li će razmena teritorija biti konačni ishod dijaloga zavisiće od podrške krupnih međunarodnih aktera i od trenutne i buduće moći Vučića i Tačija.
Srbija ima da ponudi teritoriju i neometanje članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama, kao i fleksibilnost oko Zajednice srpskih opština (koja se ovih meseci pominje ređe nego inače). Kosovo može da ponudi teritoriju. Ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno.
Stavovi autora ne odražavaju nužno stavove Talas uredništva