Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock


U privredi Srbije postoji ogroman broj državnih preduzeća. Među njima su nacionalna javna preduzeća (EPS, EMS…), lokalna komunalna preduzeća (vodovod i kanalizacija, odnošenje smeća), ali i preduzeća koja nemaju poseban status već se nadmeću sa ostalima na tržištu (Telekom, RTB Bor, Dunav osiguranje itd), a posebnu grupu predstavljaju i preduzeća u restrukturiranju.

Iako ne postoji jasna statistika, Agencija za privredne registre (APR) navodi da javna preduzeća zapošljavaju 118.000 ljudi, a izveštaji Fiskalnog saveta pokazuju da u preduzećima u restrukturiranju radi oko 45.000 zaposlenih, dok nema objedinjenih podataka o drugim državnim preduzećima.

 

Većina ekonomista zalaže se za privatizaciju državnih preduzeća

Najveći broj ekonomista će imati negativan stav o državnim preduzećima, pošto će pre svega da ih posmatraju iz vizure efikasnosti i njihovog uticaja na ostatak privrede. Stoga će se najveći broj njih zalagati za njihovu privatizaciju.

Ekonomisti prave izuzetke samo u nekoliko retkih slučajeva (nešto što standardna neoklasična škola ekonomije naziva tržišnim greškama) u kojima dopuštaju tržišno učešće državnih preduzeća ili ograničavanje privatnog učešća i to pre svega u mrežnim industrijama (vodovod, pružni saobraćaj, distribucija struje i gasa itd).

U ostalim slučajevima prednost gotovo po pravilu daju privatnoj inicijativi. Najvažniji argument za takav stav leži u podsticajima za adekvatno tržišno ponašanje.

 

Državna preduzeća se oslanjaju na državu i nemaju podsticaj da rade efikasno

Državna preduzeća imaju manji podsticaj za efikasnim ponašanjem. Stoga ona imaju niže prihode i profit, javljaju se korupcija i subvencije.

Privatna preduzeća moraju da slučaju tržišne signale da bi opstala na tržištu. Ukoliko tržištu ne ponude ona dobra i usluge koje njihovi potrošači traže, smanjiće im se promet, a posledično i profit. Ako stanje ne promene, konkurencija će ih izbaciti iz posla.

Državna preduzeća, sa druge strane, ne moraju da budu toliko uspešna, pošto uvek mogu da se na neki način oslone na državu. Državna podrška može biti direktno finansiranje iz budžeta, putem subvencija i donacija, ili indirektna državna pomoć time što bi se ova preduzeća stavljala u poseban privilegovan položaj.

Dok privatna kompanija može da propadne, a njene loše poteze će platiti njeni vlasnici, državna takođe može da propadne, ali njene loše poteze platiće svi poreski obveznici.

 

I dalje, Srbija ima najveće subvencije u Evropi:

 

Nivo subvencija kao procenat BDP-a u Srbiji i odabranim zemljama;

Izvor: Eurostat / Ministarstvo finansija

 

Direktori rade za partijski, a ne javni interes

Politička kontrola nad preduzećima je motiv koji često provejava srpkim medijima. Za direktore se po partijskoj pripadnosti postavljaju ljudi koji nemaju stručna znanja za rukovođenje nekim preduzećem, pa tako imamo potpunu bizarnost da je direktor najvećeg javnog preduzeća u zemlji, EPS, u svom poslovnom CV-ju pre postavljenja imao samo upravljanje pečenjarom.

Ti ljudi nemaju možda stručnih znanja, ali zato imaju dosta drugih kvaliteta – poslušnost prema partiji i lojalnost njenom vođi, što obilato nadoknađuje njihove druge nedostatke. Naravno, tu su i direktori koji formalno imaju znanja i iskustva, ali koji su pod partijskim pritiskom.

Pošto partija koja ih je postavila može uvek lako da ih smeni, oni često preduzeće vode na način kako to najviše odgovara političarima, a ne javnom interesu.

Posledica ovakvog stanja je visok nivo korupcije – javna preduzeća služe za ostanak na vlasti i za lično bogaćenje ljudi bliskih vrhu partija, što se radi kroz koruptivne javne nabavke. Pored toga, državna preduzeća služe i za uhljebljenje partijskih kadrova, i to ne samo na nivou menadžmenta, nego čak i na mnogo nižem nivou.

 

Posledice: niži prihodi, viši rashodi, zastarela oprema

Preduzeće ima mnogo više rashode, a mnogo niže prihode. Pored toga, nedovoljno se ulaže u obnavljanje opreme ili u nove investicije koje tom preduzeću treba da omoguće da održi korak sa konkurencijom.

Ovo se najviše vidi kod javnih preduzeća koja upravljaju infrastrukturom, o čemu govori i poseban izveštaj Fiskalnog saveta, a oni već godinama upozoravaju na to da je to slučaj i sa EPS-om.

Ako se stanje ne sredi, ova preduzeća na kraju padnu na teret budžeta putem subvencija. Na taj način građani dva puta plaćaju njihov rad – prvi put kroz račune za njihove usluge, a drugi put kroz porez.

Ako ne verujete da su državna preduzeća manje efikasna od privatnih, pogledajte samo podatke. Oni pokazuju da je ukupan sektor privrednih društava (među kojima ima i državnih preduzeća) značajno efikasniji od javnih preduzeća. Ili pogledajte u uništenu Galeniku, koja je do pre nekoliko godina bila uspešna firma, ili Srbijagas koji nam je ostavio skoro dve milijarde evra svog duga.

RoA – povraćaj na imovinu, RoE – povraćaj na kapital; Izvor: APR, 2017.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *