Foto: iStock
S vremena na vreme pojavi se informacija o tome kako je, za razliku od pre nekoliko godina kada smo bili na ivici fiskalne krize zbog visokog deficita i javnog duga, situacija sada takva da se javni dug smanjuje, kao i da imamo budžetski suficit.
Budžetski suficit se predstavlja kao super stvar, ali bi se to ponašanje moglo opisati narodnom izrekom: čega se pametan stidi – time se budala ponosi.
Budžetski suficit je višak novca u budžetu. To znači da je više novca sakupljeno nego što je potrošeno. Ali državni i porodični budžet nisu isto: kada u porodičnom budžetu ima viška, to je dobro jer možemo da taj novac uštedimo ili potrošimo na nešto drugo što nam treba.
U slučaju državnog budžeta, pojava suficita nije dobra, jer to znači da je kroz poreze uzeto više novca privredi nego što je to bilo neophodno. Ovo ima negativan uticaj na privredu: što se više novca privredi izvuče, to njoj ostaje manje sredstava za investicije, repromaterijal i proizvodnju, te novo zapošljavanje ili povećanje zarada.
Drugim rečima, da nema deficita nego da je budžet izbalansiran (ima iste prihode i rashode), privredna situacija bila bi bolja nego što jeste.
Budžetski suficit može biti posledica lošeg budžetskog planiranja, ali i ekonomskih kretanja – njih nije najlakše predvideti, a u kontekstu Srbije mogu biti značajan budžetski faktor.
Kod nas poljoprivreda učestvuje sa oko 10% u kreiranju BDP-a, ali postoje i značajne godišnje fluktuacije: ako je suša, poljoprivredna proizvodnja je znatno manja, a ako godina bude rodna, onda je i proizvodnja znatno veća.
U zemljama sa visokim udelom sive ekonomije (a on u Srbiji iznosi oko 30% BDP-a), dobra budžetska praksa je da se očekivani rast prihoda usled rasta obima poreskih plaćanja, a zbog mera suzbijanja sive ekonomije, ne računa u budžetske prihode jer ovi novi prihodi nisu sigurni.
Da sačekamo Novu godinu, pa da pričamo o suficitu
Postoji još jedan važan razlog zbog kojeg političari ne treba da se hvale budžetskih suficitom: on je često privremen. Dinamika javnih prihoda i rashoda se razlikuje po mesecima – na primer plate zaposlenih, kao i transferi za penzije jesu prilično konstantni na mesečnom nivou, ali zato subvencije i kapitalni rashodi za investicije nisu.
Usled toga, moguće je da u nekim mesecima postoji deficit a u nekima suficit, tako da stanje u jednom mesecu, kvartalu ili čak polugodištu ne mora da odslikava stvarnu situaciju. Džabe što smo se prošle godine hvalili visokim suficitom u januaru, junu i julu mesecu, kada se sav taj nagomilani suficit u decembru istopio kao sneg, usled znatno viših rashoda.
Ovakva situacija dešava se usled loših administrativnih kapaciteta, pa se dešavaju svakakvi „kosturi iz ormana“ kao dugovi javnih preduzeća, visoki rashodi po tužbama itd. Posebno važne posledice po budžet imaju i kašnjenja u plaćanjima javnih institucija (na primer za izvršene građevinske radove ili lekove), pošto se tako stvara veštački višak sredstava jer ona nisu utrošena iako su planirana.
Na kraju avgusta, Ministarstvo finansija prikazuje da Republika ima kašnjenja u plaćanjima u iznosu od 23 milijarde dinara (od čega 20 milijardi otpada na RFZO), što je gotovo polovina trenutnog budžetskog suficita za prvih šest meseci ove godine od 49,1 milijardu dinara.
Slično je i sa dinamikom plaćanja javnih investicija. Prethodnih godina se, što zbog dinamike izvođenja radova, što usled kašnjenja sa plaćanjem, veliki deo kapitalnih rashoda izvršavao u zadnjem mesecu (tokom druge polovine godine mesečni rashodi po ovom osnovu bili su 4-7 milijardi dinara, da bi u decembru skočili na 21 milijardu).
Ove godine je predviđeno značajno povećanje kapitalnih rashoda, sa 84 na 120 milijardi dinara, ali je tokom prvih 6 meseci realizovano manje od polovine, tj. 50 milijardi, na osnovu čega možemo da očekujemo rast ovih rashoda pri kraju godine.
Ako zaista budemo imali suficit, ne treba da otvaramo šampanjac
Da li zaista imamo suficit, znaćemo na kraju godine. Tek onda ćemo moći da vidimo kako da ta sredstva iskoristimo. Međutim, već se spekuliše o povećanjima plata i penzija, pre svega po političkoj formuli.
Umesto toga, treba videti šta bi dovelo do najboljeg rezultata po privredu. Umesto da se povećavaju tekući rashodi diskreciono, bez ikakvog drugog rezona od političkog, bilo bi bolje napraviti neki srednjoročni plan sa prioritetima.
Imajući u vidu veoma spor rast u prethodnoj deceniji, te to da je Srbija među najsiromašnijim zemljama Evrope, kao i relativno nizak trend rasta (3-3,5%), jasno je da ekonomski rast treba da bude apsolutni prioritet.
Najbolje bi bilo ukinuti smanjenje penzionerima kojima su penzije smanjenje, da bi se izbegla svaka dalja politizacija ovog pitanja, da se ne bismo opekli na njihovo retroaktivno vraćanje ako Ustavni sud odluči da promeni mišljenje (što nije isključeno, imajući u vidu gotovo jedinstven stav javne struke o ovom pitanju), ali i da bismo se napokon vratili pod okrilje sistema i vladavine prava što se tiče iznosa isplate penzija, što je grubo narušeno njihovim nelinearnim smanjenjem.
Nakon toga, dobra stvar može biti dalje povećanje javnih investicija u infrastrukturu (koje su i dalje niske), manje povećanje plata u javnom sektoru i penzija (u skladu sa rastom cena, da bi im se održala kupovna moć: najavljeno odokativno povećanje plata bez reformi sistema zarada u državnoj službi nema previše smisla), ali i smanjenje poreza, pre svega imajući u vidu visoko opterećenje zarada.
Ovo se može izvršiti i daljim povećanjem neoporezivog dela zarade (npr. ovo povećanje sa trenutnih 15.000 na 25.000 dinara koštalo bi oko 24 milijarde dinara na godišnjem nivou). Ne zaboravite da su danas skoro svi porezi viši nego što je to bio slučaj 2008: podignute su obe stope PDV-a, te akcize i porez na dobit.