Foto: iStock
Naziv često ume da zavara. Samo ime PIO fonda – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – implicira da postoji neki fond kapitala kojim PIO fond upravlja i odakle se isplaćuju penzije.
Kako se svake godine piše o tome kako PIO fond nema dovoljno sredstava za isplatu penzija, te da država kao garant isplate penzija uskače sa transferima iz republičkog budžeta, veliki broj ljudi bi zaključio da je najveći problem penzija loše upravljanje imovinom PIO fonda.
Ovakvom razumevanju stvari doprinose i pisanja pojedinih medija koji prenose stavove nekih političara ili predstavnika penzionerskih organizacija koji ovo tvrde. Problem je, međutim, mnogo, mnogo veći.
1. PIO fond nije fond
Da je PIO fond kojim slučajem privatno preduzeće, verovatno bi bio kažnjen zbog lažnog oglašavanja. PIO fond nije fond koji investira sredstva od doprinosa koji uplaćuju zaposleni, pa da se onda od ostvarenog prinosa isplaćuju penzije.
Penzijsko osiguranje u Srbiji zamišljeno je po principu protočnog bojlera (stručno Pay As You Go sistem penzionog osiguranja) – doprinosi koje sada uplaćuju zaposleni odmah se isplaćuje u vidu penzija trenutnim penzionerima.
Ovo deluje kao super ideja, barem sve dok imate mali broj penzionera koji kratko žive, a veliki broj radnika koji imaju puno dece. Najvažnija premisa zapravo se bazira na broju dece, da bi sistem bio održiv: ugrubo govoreći (sa ovakvim odnosom prosečne zarade i penzije, te visonom doprinosa) jedan bračni par trebalo bi da ima minimum četvoro dece da bi sistem bio održiv tj. da bi se njihove penzije isplaćivale iz doprinosa.
I ovo je optimističan scenario, jer podrazumeva da sva deca rade i plaćaju doprinose, da niko od njih nije nezaposlen, da ne radi na crno ili da je neaktivan na tržištu rada. Kada je PIO fond dizajniran, ukupan broj rađanja po ženi iznosio je oko 3,5 da bi sada bio tek 1,7.
2. Imovina PIO fonda nije očerupana – nema je
Večina državnih penzionih sistema su u svojoj mladoj fazi imali višak sredstava – radnika je bilo puno, a penzionera malo i živeli su kraće nego danas. Tada je postojao višak sredstava uplaćenih doprinosa nad isplaćenim penzijama.
Ovaj višak ni u jednom slučaju PAYG sistema nije bio značajan, pošto nije ni bilo zamišljeno da se od toga finansira, nego je trebalo da služi da se ispeglaju deficiti koji bi nastali u pojedinim godinama (npr. viša nezaposlenost zbog recesije itd). Tako je i PIO fond imao u početku neki manji višak sredstava koji je investiran da bi kasnije donosio prihod. Nemamo tačne javne podatke o tome koliko je ovih sredstava bilo i gde su investirani (po medijima se spominju banje i lečilišta, te Sava centar).
Procesom privatizacije predviđeno je da PIO fond dobije iznos od 10% akcija u preduzećima koja će se privatizovati, ali PIO fond nije imao pravo upravljanja nego je za njih to radio Akcijski fond do 2010, a potom Agencija za privatizaciju. Prilikom prodaje PIO je dobijao sredstva za svoje akcije, pa je do sada primio po tom osnovu oko 11,8 milijardi dinara.
Imovina koju je PIO fond zaista imao nikada nije bila značajna, pa je vrlo brzo istrošena kada je došlo do krize penzionog sistema. A do krize PIO fonda nije došlo tako što ga je neko preko noći opljačkao (pošto on imovine nije ni imao, jer nije ni bio zamišljen da tako posluje) već tako što je došlo do:
- Smanjenja broja rođene dece – kada je Fond osnivan, stopa fertiliteta u Srbiji (bez Kosova) iznosila je oko 3,5 da bi danas bila tek oko 1,7. Manje osiguranika znači i manje prihode od doprinosa.
- Povećanja životnog veka – životni vek povećao se sa 61 na 75 godina. To znači da su se povećali i rashodi za penzije.
- Visoke stope nezaposlenosti i imigracije – manji broj ljudi koji rade usled visoke stope nezaposlenosti, te mladi ljudi koji su se odselili iz Srbije pa su tako sa sobom odneli i svoje buduće potomstvo, uticali su da se smanje prihodi od doprinosa.
3. Kada bi Fond bio fond
Da bi PIO fond zaista bio održiv fond, ukupna vrednost njegove imovine mora biti značajno veća nego što je to sada. Nemamo javne podatke o tome koliko ona iznosi danas – postoji paušalna procena da je vrednost banja i rehabilitacionih centara koje su u posedu (ili bi trebalo da su u posedu) PIO fonda oko 200 miliona evra.
Kada bismo želeli da imamo kapitalizovani PIO fond, koji bi isplaćivao penzije delimično ili u potpunosti od prihoda na investirani kapital, i to uz nerealno visoke prinose od 10% godišnje (imajući u vidu jako loše poslovanje državnih entiteta) ova sredstva morala bi da budu: čak 16 milijardi evra ili preko 40% BDP-a, da bi se eliminisao deficit PIO fonda (u 2018. ovaj deficit trebalo bi da iznosi oko 1,6 milijardi evra).
Tek sa ovom količinom kapitala bi se penzije isplaćivale iz trenutnih prihoda od doprinosa i prinosa na kapital, bez transfera iz budžeta.
Pod istim uslovima, da bi se sve trenutne obaveze isplaćivale samo iz prinosa na kapital, a ne iz doprinosa, imovina Fonda morala bi da iznosi oko 52 milijarde evra ili gotovo 140% BDP-a.
Prvi korak ka rešenju bilo kog problema je to da prihvatimo da imamo problem. Nazivanje PIO fonda fondom, iako on to nije, stvara lažnu nadu da „para ima, te će sve biti u redu, samo da pravi ljudi dođu na pravo mesto“.
Prva stvar koju treba da uradimo jeste da stvari nazovemo pravim imenom: PIO fond nije fond, već je namenski račun za isplatu penzija. Dakle, više ne “PIO fond” već PIO račun. Tek kada priznamo da imamo problem i nazovemo ga pravim imenom, možemo da počnemo da razmišljamo o tome da li i kako možemo da ga rešimo.
