Foto: iStock
Juče smo na Talasu objavili rezultate ankete u kojoj su sagovornici odgovarali na pitanje: Da li prostitucija treba da bude legalna?
Međutim, kao što je tačno za većinu društveno-političkih pitanja, problem nije toliko jednostavan da bi se mogao dati jednoznačan odgovor. Svaka politika sobom nosi posledice za sve uključene strane.
Pre svega, postoji razlika između dekriminalizacije i legalizacije delatnosti – u prvom slučaju, upražnjavanje se ne bi tretiralo kao krivično delo, dok bi u drugom bilo potpuno legalno.
Tu je i pitanje sistema u kojem se legalizacija odvija, kao i zaštita učesnika – kako pružaoca, tako i korisnika usluga.
Pitali smo dve sagovornice, Tatjanu Macuru iz Pokreta centra i Sanju Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, da detaljnije obrazlože svoje stavove o ovom pitanju.
„Legalizacija, uz sve svoje probleme, ipak vodi boljoj zdravstvenoj zaštiti, legalnim prihodima i manjoj stopi nasilja i zloupotreba“ – Tatjana Macura
Tatjana Macura, narodna poslanica i preduzetnica, smatra da bi prostituciju trebalo legalizovati:
„Nažalost, u svim zemljama bivše SFRJ prostitucija nije ni na tragu legalizacije, što ne znači da je nema i da ne postoji, već da se odvija ilegalno. Poslednji put je u Srbiji o legalizaciji prostitucije bilo reči 2012. godine, ali od tada se ova tema gotovo i ne pominje. Tema jeste delikatna i traži širu raspravu svakako.“
Tatjana ističe da postoji više razloga i za i protiv legalizacije, ali da prednjače oni koji su za:
„Ako pogledamo kako izgledaju prakse u zemljama koje su prostituciju lagalizovale, naići ćemo na sledeće ohrabrujuće podatke – manji broj seksualno prenosivih bolesti, obavezna kontrola zdravlja za žene i muškarce koje seksualne usluge pružaju, prihodi koje ostvare su legalni, smanjio se broj slučajeva nasilja i zloupotreba od strane podvodača i klijenata, smanjila se trgovina ljudima… Takođe, žene i muškarci koji prodaju svoje telo, a izloženi su fizičkom nasilju, slučajeve zlostavljanja mogu prijaviti policiji jer više nisu tretirani kao prestupnici.“
Ipak, naglašava da postoje i problemi koji prate legalizaciju prostitucije:
„Naime, nije iskorenjena ilegalna prostitucija u potpunosti – uvećani troškovi su podigli cenu usluga što je ohrabrilo pojedine da nastave sa ilegalnim poslovima, a postoji bojazan da bi muškarci i žene koji su se legalno bavili ovim zanatom nailazili na probleme prilikom promene posla.“
„Legalizacija prostitucije isključivo se mora odnositi na one koji su stariji od 18 godina, odnosno na one koji su punoletni, a bilo bi dobro da se ta granica podigne i na 21 godinu starosti.“
„Da zaključim, legalizacijom prostitucije podići ćemo svest o zdravstvenoj zaštiti pružaoca usluga, čime bi i oni i klijenti bili zaštićeniji, nažalost nećemo nelegalnu prostituciju iskoreniti, ali ćemo svakako uticati na to da žene i muškarci naiđu na adekvatnu zaštitu države ukoliko za tim bude potrebe. Takođe, postojaće i veća mogućnost da izbavimo one koji su na bilo koji način primorani da svoje telo prodaju i to ne rade dobrovoljno.“
„Jedino abolicionistički model, dekriminalizacija pružanja usluga i prebacivanje odgovornosti na korisnike, obezbeđuje sva ženska ljudska prava“ – Sanja Pavlović
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, jedna od autorki istraživanja „U ime (muškog) roda“, kaže za Talas da je trenutni zakonodavni okvir u odnosu na prostituciju u Srbiji problematičan te da ga treba menjati:
“Isto tako je potrebno menjati javni diskurs koji žene u prostituciji obavija okovima nemorala.
Pre nego što utvrdimo koji zakonski model bi bio odgovarajući, važno je da znamo kome je namenjen – pre svega ženama u prostituciji, a zatim i celokupnom društvu. Tek kada je to rečeno možemo dodati da zakonske izmene nikako ne bi smele ići u pravcu legalizacije.”
Sanja smatra da je iskustvo država koje su legalizovale prostituciju negativno:
“Države u kojima je na snazi legalizacija prostitucije ukazuju na to da je ovaj model poboljšao status i zaradu isključivo makroima, dok su žene u prostituciji, a to su u ovim državama prevashodno migrantkinje, i dalje na najnižoj društvenoj lestvici moći i stigmatizovane od strane društva, iako je navodna želja za destigmatizacijom dovela taj model na snagu.
Trgovina ljudima u ovim državama je u porastu, jer trgovina i prostitucija skoro po pravilu idu zajedno. I poslednje, ali ne najmanje važno, došlo je do promene svesti među mladim muškarcima koji iznose sve perverznije i brutalnije zahteve ne samo kao kupci usluga prostitucije, već i svojim partnerkama. Tu vidimo da je nasilje u porastu, nikako ne suprotno.”
Ona ističe da mlade žene odrastaju u uverenju da moraju što bolje da zadovolje svoje partnere kako oni tu vrstu zahteva ne bi potražili (platili) negde drugde:
“Zaključuje se da prostitucija ne šteti samo ženama koje se prostituišu i da nema veze sa njihovim seksualnim željama, već šteti celokupnom društvu jer se ženska polovina stanovništva posmatra isključivo kao predmet zadovoljavanja muških potreba.”
“Zato je jedino zakonsko rešenje koje uvažava dostojanstvo svih građanki jedne države ono rešenje kojim su osobe u prostituciji dekriminalizovane i kojima je pružena podrška da iz prostitucije izađu, pronađu alternativne načine zarade i preuzmu kontrolu i autonomiju nad svojim telima i seksualnim potrebama.
Sa druge strane, u okviru istog rešenja, odgovornost se prebacuje na kupce – potražnja seksa se kriminalizuje, čime se šalje poruka da tela stanovnica te države nisu na raspolaganju muškim prohtevima i da su ravnopravne građanke tog društva. Ovaj model, nazvan abolicionističkim, jedini je koji vodi istinskoj demokratiji koja ne postoji bez punog obezbeđivanja svih ženskih ljudskih prava.”
Dobar potez za sve ili šteta za celo društvo?