Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: London, iStock


Kada se priča o privatizacijama u Srbiji, glavni stav je da je većina privatizacija bila ”pljačkaška” pa da su stoga one nepotrebne i nepoželjne. Veliki broj privatizacija u Srbiji zasite jeste bio problematičan – nameštani su tenderi unapred poznatim kupcima, u nekim slučajevima su pare stečene organizovanim kriminalom bile oprane kroz privatizaciju.

U praksi je dolazilo i do čerupanja imovine preduzeća (asset stripping / tunneling) gde su obaveze prebacivane na kupljeno preduzeće a njegova imovina na drugo pravno lice nakon čega bi ono očerupano bilo prepušteno sudbini dok bi vlasnik otišao sa čistom imovinom.

Ovi problemi primećeni su u praksi ne samo u Srbiji, već u svim zemljama u tranziciji, u većoj ili manjoj meri, što je zavisilo od odabranog modela privatizacije i institucionalnog okvira. Ali ovakve privatizacije nisu bile niti jedine, niti u većini.

 

Postoji nekoliko ciljeva do kojih se želi doći procesom privatizacije:

Konsolidacija demokratskih kapaciteta:

Smanjenje državne kontrole nad privredom onemogućava političkim partijama da kada jednom zajašu vlast koristeći resurse tih preduzeća na njoj i ostanu. Umesto toga, za vlast se moraju takmičiti na izborima.

Smanjenje subvencija i budžetskog deficita:

Državnim preduzećima se nameće čvrsto budžetsko ograničenje time što se odsecaju od budžeta. Ona, umesto da uzimaju pare iz budžetske kase, u nju sada uplaćuju poreze. Država može da smanji ili eliminiše deficit i zaduživanje i da ta sredstva preusmeri na druge namene (izgradnja infrastrukture, obrazovanje, zdravstvo).

Povećanje efikasnosti:

Ovo podrazumeva uvođenje novog menadžmenta, novih investicija u pogone, transfera novih tehnologija, razvijanje novog asortimana proizvoda i izvoz. Preduzeće generiše pozitivne efekte po celo društvo – dolazi do privrednog rasta i porasta zaposlenosti i zarada.

Kada pogledamo ”sa vrha Olimpa”, videćemo da je privatizacija uglavnom ispunila sve ove važne ciljeve. Upitna je ostala samo konsolidacija demokratskih kapaciteta u zemljama koje su bogate naftom i gasom – one su sve završile u autokratskom poretku. Skorašnji populistički napadi na demokratiju u Centralnoj Evropi (a i u našem dvorištu) drugačijeg su karaktera.

Sledi kratak spisak nekih važnih uspešnih privatizacija u Evropi i kod nas.

 

1. Privatizacija železnica u Britaniji

Železnice u Britaniji su privatizovane za vreme mandata Džona Mejdžora, 1995.

Veliki holding sistem rasparčan je na specijalizovane delove koji su pojedinačno prodati. Uskoro su se videli i rezultati: subvencije za železnicu su značajno smanjenje a broj putnika prestao je da se smanjuje da bi se kasnije povećao.

Subvencije su kasnije povećane zbog investicija u bezbednost, da bi opet bile smanjene. U poređenju sa nemačkim prugama koje su dobile 17 milijardi evra subvencija, britanske pruge dobile su tek 4,4 milijarde, uz nešto manji obim saobraćaja (79,3 milijardi putničkih kilometara prema 65,1 milijardu).

 

2. Privatizacija pošte u Nemačkoj i Holandiji

 


Proces privatizacije pošte u Holandiji završen je 2006. i od tada je ona 100% u privatnom vlasništvu. Još važnije, od 2009. holandsko tržište je u potpunosti otvoreno konkurenciji ukidanjem monopola na određene vrste pošiljaka.

U Nemačkoj je tržište liberalizovano 2008. a država je sa privatizacijom počela 2000. da bi danas posedovala oko 30% akcija. Obe kompanije su uspešne i profitabilne.

 

3. Vaučerska privatizacija u Poljskoj i Češkoj

Za razliku od zapadnih zemalja koje bi privatizovale po neku kompaniju, tranzicione zemlje su morale da privatizuju po nekoliko hiljada njih. Kako je proces stvaranja tržišnih institucija bio spor, a privatizacija neophodna, u Čehoslovačkoj i Poljskoj došlo je do privatizacije putem vaučera – građanima su podeljeni vaučeri u određenom nominalnom iznosu, kojim su oni onda ”kupovali” udeo u preduzećima.

Stvoreni su i investicioni fondovi koji bi otkupljivali ove vaučere za novac ili svoje investicione jedinice, koji su potom upravljali tim preduzećima. Ovakav vid privatizacije bio je brz, relativno pravičan i smanjio je mogućnost za razne zloupotrebe (ovaj pristup imao je i loših strana jer je smanjio ili usporio priliv kapitala i prenos nove tehnologije pošto preduzeća sama nisu imala mnogo mogućnosti za investicije).

Osim toga, sada su svi Česi i Poljaci postali mali kapitalisti, pa je povećana podrška ekonomskim reformama.

Češka, Slovačka i Poljska su uz baltičke zemlje najbolji primeri uspešne tranzicije i danas.

 

4. Mobtel u Srbiji

 


Foto: Wikimedia Commons, Bjoertvedt

Kompanija Mobtel je privatizovana 2006. za još uvek neverovatnih 1,6 milijardi evra, a kompaniju je preuzeo Telenor iz Norveške. Pored ogromnog novca kao privatizacionih prihoda (u tom trenutku čak 6,5% BDP-a), Telenor je na tržište Srbije doveo novu konkurenciju, što je značajno uticalo na povećanje kvaliteta usluga i smanjenje cena.

Dobar primer je i kupovina licence za trećeg operatera od strane VIP-a 2006, koji ju je platio 320 miliona evra.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *