Foto: iStock – BrasilNut1
Kao i sve naučne discipline i ova evoluira, menja se, prilagođava i pokušava da pruži odgovore na izazove – unutrašnje i spoljašnje – koje nameće protok vremena i situacija na terenu. Iz tog razloga, svake druge godine, Jad Vašem organizuje konferencije posvećene analizi stanja u okviru istraživanja Holokausta, mapiranju izazova sa kojima se suočavaju oni koji predaju o navedenoj temi te daje odličnu priliku za ponovno promišljanje njegovog značaja u sve turbulentnijem 21. veku. U narednim odeljcima, skiciraću dominantne teme sa ovogodišnje 10. konferencije.
Discussing shifting narratives of the #Holocaust in contemporary societies prof Dan Michman during the last day of #YVEduConf 2018 @yadvashem @yadvashemschool pic.twitter.com/k56oW1C9SV
— terraforming.org (@earthshapers) June 28, 2018
Protok vremena – hologrami žrtava Holokausta
Bez sumnje, najvažnija tema kada je u pitanju stanje discipline jeste odlazak živih svedoka, ljudi koji su preživeli potpuno uništenje jevrejske zajednice i kulture. Danijel Gold (Daniel Gold), prijateljica Ane Frank Hana Pik (Hanna Pick), Šindlerovi Nahum i Genja Manor (Nachum/Genya Manor) i mnogi drugi, rođeni početkom ’20ih i ’30ih XX veka, danas su u kasnim osamdesetim ili ranim devedesetim godinama.
Činjenica je da uskoro neće biti među nama, da neće moći više da govore u ime onih koje su progutale vatre Treblinke, Majdaneka, Helmna, Sobibora, Belžeca i Aušvica. Srž problema jeste što više neće moći, nama – rođenim nakon kraja Drugog svetskog rata i apsolutno nesposobnim da pojmimo razmere i strahote stradanja tokom Holokausta, da predoče ljudsko lice jezive cifre od 6 miliona.
Da pojasnim, 55.000 svedočenja preživelih i svedoka zabeležena su zahvaljujući Fondaciji Šoa Stivena Spilberga; drugim rečima, njihove priče će ostati sačuvane i tu nismo u opasnosti. Ono što nije moguće zabeležiti jeste interakcija i razgovor sa osobom koji posledično dovode do stvaranje empatije i saosećanja prema žrtvama čime izbegavamo da pamtimo te ljude kao prost broj, što je i bio cilj zločinaca; da ih svedu na puku statistiku.
Pomenuta fondacija, u partnerstvu sa Univerzitetom Južne Kalifornije iz Los Anđelesa, pokušava na nov način beleženja i prenošenja novim generacijama iskustava preživelih pojedinaca da odgovori na navedeni izazov. Uz pomoć najsavremenije tehnike, do sada, urađeno je 13 intervjua sa preživelima, svaki sa preko 1000 pitanja, kako bi se stvorila 13 holograma pojedinaca sposobnih da ostvare interakciju sa posetiocima muzejskih postavki.
Prva takva postavka se nalazi u Muzeju Holokausta u Iliniosu, SAD. Naravno, hologrami ne mogu u potpunosti da reprodukuju kontakt između ljudi ali jesu najbliži simuliranju interakcije između onih koji su preživeli Holokaust i onih koji uče o njemu.
https://www.youtube.com/watch?v=85QEx7zbGwM
Distorzija Holokausta – umanjivanje, relativizacija i zamagljivanje odgovornosti
O distorziji istorije Holokausta, na primeru Hrvatske, pisao sam u prethodnom članku za Slobodni ugao. Da bih izbegao ponavljanja, čitaocima ću predočiti najnoviji odgovor Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA) na pojavu ovog, relativno, novog fenomena, kao i jedan aspekt distorzije Holokausta koji nije toliko vidljiv na prvi pogled ali je izuzetno prisutan – izmeštanje stradanja Jevreja iz konteksta radi učenja o drugim masovnim zločinima.
Što se tiče međunarodne organizacije IHRA-e – čine je 31 država članica, 9 posmatrača – odgovor na izazov je stigao u vidu definisanja samog fenomena radi njegovog lakšeg prepoznavanja, u odnosu na poricanje Holokausta. Ukratko, distorziju čini 5 osnovnih elemenata:
1) Namerno umanjivanje i opravdavanje ključnih elemenata Holokausta, naročito ulogu nacističkih saveznika i kolaboracionista;
2) Preterana umanjivanja broja žrtava Holokausta koja nisu zasnovana na pouzdanim izvorima;
3) Pokušaji da se optuže Jevreji za izazivanje genocida nas svojom zajednicom;
4) Izjave koje opisuju Holokaust u pozitivnim tonovima;
5) Pokušaji da se zamagli odgovornost za uspostavljanje koncentracionih i logora smrti od strane nacističke Nemačke prebacivanjem krivice na druge narode i etničke grupe.
Verovatno se sada pitate, zašto je onda problematično porediti sa Holokaustom i učiti o drugim masovnim zločinima na osnovu njega? Iako je namera, u većini ovakvih slučajeva, pozitivna, ona dovodi do nenamerne dekontekstualizacije uništenja jevrejske zajednice i kulture, a često i do učitavanja pojedinih odlika Holokausta drugim masovnim zločinima.
Uzrok tome je, pre svega, neznanje i nepoznavanje glavnih odlika „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ – univerzalnost procesa, njegova totalitarnost i ideološka utemeljenost – što čini ovaj, konkretni, genocid, događajem bez presedana u ljudskoj istoriji. Nama na Balkanu, tačnije u državama nastalim nakon raspada Jugoslavije, to je i više nego dobro poznato!
Da li to znači da ne smemo porediti Holokaust sa drugim zločinima? Naravno da ne! To samo znači da moramo biti svesni kako sličnosti među pojedinim događajima, tako i njihovih razlika kako ne bismo, sa jedne strane, upali u zamku distorziranja istorije stradanja Jevreja od 1933. do 1945., a sa druge, učitavali odlike tog stradanja u događaje koji su se desili u potpuno drugom vremenu i prostoru.
Značaj Holokausta je višestruk – od empatije do lekcije za buduće naraštaje
Pa dobro, šta onda nama danas znači Holokaust? Zašto učiti o njemu? Naročito, ako se uzme u obzir naše (ne)znanje o ovom događaju! Zavisi koga pitate, bio bi najkraći ali i najneodređeniji odgovor. Dozvolite mi da ga razradim. Tokom trećeg dana konferencije, učesnici su dobili, u formatu okruglog stola, priliku da prodiskutuju o značaju učenja o Holokaustu za njih, njihovu organizaciju ili državu.
U mojoj grupi je bilo oko 20 ljudi, uglavnom iz SAD-a, Austrije, Italije i Srbije, različitog nivoa obrazovanja, od predstavnika nevladinog sektora preko profesora sa univerziteta do uticajnih pojedinaca na društvenim mrežama. Jedini zajednički imenilac im je interesovanje za Holokaust. Zato su i odgovori bili toliko heterogeni.
Nastavnici iz SAD-a cilj je bio da kod svojih učenika razvije empatiju prema drugim, naročito marginalizovanim, grupama i pojedincima; kustoskinji iz Dokumentacionog instituta Obersalcberg iz Bertesgadena korisna alatka u borbi protiv neonacista u Austriji i Nemačkoj; neki su ponovili čuvenu floskulu „kako bi sprečili da se tako nešto ponovo dogodi“.
Dakle, ne postoji jedan, uniformni, niti tačan odgovor. Jedino što je bitno jeste da znamo šta je bio Holokaust, zašto se desio i da se na dostojan način sećamo onih koji su bili njegove žrtve. Samo toliko.
Istoričar