Foto: iStock
Prošle nedelje sam pisala o feminizmu, konkretno o #MeToo kampanji. Prvo sam pokušala da se pozabavim definisanjem savremenog feminizma, ali se to ispostavilo kao izuzetno težak zadatak.
Minimalna definicija „pokreta za jednakost žena i muškaraca“ je na prvi pogled sveobuhvatna, ali je problem sličan definisanju demokratije: minimalna definicija znači da sve i svašta možemo da stavljamo pod kišobran feminizma, sve dok više ne budemo znali šta on predstavlja.
Međutim, moj utisak je da veliki broj ljudi (u Srbiji) ima otklon od svega što se može nazvati feminističkim jer zamišljaju feministkinje kao homogenu grupicu sa strogo određenim normama, pravilima komunikacije, uverenjima i pogledima na svet. To nije slučaj. Sebe smatram liberalnom feministkinjom i verovatno se ne bih složila sa levim spektrom oko, recimo, ekonomske jednakosti ili političke korektnosti, ali bismo sve zajedno stale u odbranu ženinog prava na sopstveno telo kada je reč o abortusu.
U želji da približim i bolje upoznam ovu temu, pričala sam sa novinarkama
Jovanom Gligorijević i Anom Jakšić o njihovom shvatanju feminizma u Srbiji danas, a one su se potrudile da detaljno objasne svoje viđenje stvari. I da, ovo će biti duže čitanje jer je nemoguće u nekoliko rečenica reći šta je nama feminizam danas.
Dominacija levih ideja u feminizmu
Ana Jakšić, novinarka koja je na Filozofskom fakultetu pohađala kurs rodnih studija i polnosti i kulture, kaže za Talas da je nemoguće govoriti o feminizmu u strogo pojavnim oblicima, bez osvrta na feminističke teorije jer je feministički pokret u Srbiji usko povezan sa akademijom.
„Mladi ljudi koje imaš priliku da vidiš na osmomartovskim protestima su uglavnom studenti društvenih nauka. Ja dolazim sa katedre za sociologiju i na svakom feminističkom događaju/protestu vidim pola mojih kolega. To nije slučajno. Tamo gde se uče feminističke teorije se najčešće i rađaju feministi i feministkinje. Zato je akademija prvo mesto koje treba da posmatramo i preispitujemo kada govorimo o feminizmu u Srbiji.“
Ana u Srbiji primećuje dominaciju levih ideja – simbiozu marksističke ideologije sa feminističkim principima.
„To nije sve što se uči na fakultetima od feminističke teorije, ali u trenutku kada se dođe do feminističkih teorija studenti su već duboko indoktrinirani marksizmom i ostalim teorijama koje su iz marksizma proizišle da je inkorporacija marksizma u feminizam sasvim logičan korak za većinu studenata koji ubrzo postaju i aktivisti.“
Kada je reč o predstavnicama feminizma u Srbiji, Ana ih pre svega vidi u ženama koje su feminizam uvele u formalno obrazovanje.
„To su pokojna Anđelka Milić, kao i genijalna Marina Blagojević. To su žene koje vode kurs rodnih studija na Fakultetu političkih nauka. To su aktivističke ikone poput Lepe Mlađenović. To je Dušan Maljković sa programom kvir studija. Oni oblikuju feministički scenu u Srbiji, ne Bijonse ili druge pop ikone.“
„Mislim da treba da se stave kočnice na neumereno levičarenje koje je jako prisutno kod velike većine profesora, a potom i aktivista. Potom da osnovne feminističke teorije uvedemo ranije u obrazovanje da bi se stvari promenile. Uz dužno poštovanje i zahvalnost za sve što su prethodne generacije učinile za ženska i LGBT prava, trenutno se feminizam u Srbiji svodi na nekoliko tužnih grupica koje organizuju tužne skupove i događaje, a to ne mora i ne treba da bude slučaj.“
Centralna tema feminizma u Srbiji: Nasilje nad ženama
Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, kaže da je za nju feminizam nešto u suštini vrlo jednostavno: borba za ravnopravnost u svim sferama, od akademije do njive ili fabrike.
„Naravno da se ta borba usput komplikuje, što zbog patrijarhalnog otpora, što zbog toga što feminizam nije ideologija u striktnom smislu (možeš imati, i čak i u Srbiji imaš predstavnice i levog i desnog, i liberalnog i konzervativnog feminizma). Zaista, pod kišobran feminizma svašta staje i meni je to super, jer je, po mom iskrenom ubeđenju, feminstičko polje jedno od retkih gde još može da se vodi pravi dijalog među neistomišljenicama koje nisu protivnice nego sagovornice.“
Jovana naglašava da su feministički pokreti u Srbiji vrlo inkluzivni, kao i da njihov koren treba da tražimo u feminističkom i mirovnom pokretu iz SFRJ.
„To je pomalo kokoška-jaje odnos, ali činjenica je da su nositeljke oba pokreta bile žene poput Žarane Papić, Jelene Šantić, Staše Zajović, Vesne Kesić…“
“Dalje, kad je reč o pojavnim oblicma, meni su pojavni oblici feminizma u Srbiji i mlade novinarke koje pišu o nasilju nad ženama i sve ono za šta se bori Autonomni ženski centar, ali i BeFem koji radi na emancipaciiji seoskih žena, a u isto vreme pravi najbolje žurke u Beogradu. Na polju masovne kulture, feminizam je i kad Maya Berović peva “Djevojačko prezime” i kad Marina Tucaković napiše za Mileta Kitića “Paklene godine”, koliko god to nama iz, vrlo uslovno rečeno, emancipovanih krugova možda izgleda neukusno.”
“Stvarno me baš briga za neukus ako makar jedna klinka kojoj dečko opali šamar tog istog dečka ostavi jer je čula pesmu Maye Berović.”
„I tu dolazimo do onoga što je centralna tema feminizma u Srbiji –
nasilje nad ženama. Nažalost, to jeste tema kojom se najviše bavimo, jer je najveći problem, od mikro-plana, dakle, sopstvenog doma do medija i Skupštine Srbije. Tek onda slede nejednakost u platama, zastupljenost žena na javnim funkcijama, razlika u ceni brijača za muškarce i žene (pink tax koji kod nas čak i nije tema, a i kad bi je neko pokrenuo sad, bojim se da bih prva zamolila da me se manu sa cenom brijača dok imamo 30 i kusur zaklanih žena godišnje).“
Predstavnice feminizma vidi u Autonomnom ženskom centru – Tanja Ignjatović i Vanja Macanović, Befemu – Jelena Višnjić, kao i među mnogim tužiteljkama u Srbiji koje po sudnicama biju bitke za žrtve muškog nasilja nad ženama.
„Strašno mi je žao što iz sfere stranačke politike ne mogu da navedem nijedan konkretan primer, jer naše političarke deklarativno zastupaju ravnopravnost, ali kada je reč o konkretnim delima, prelako prave kompromise sa muškom većinom i ne umeju ili ne žele da u toj muškoj većini nađu saveznike.
I to je tako u svim političkim opcijama, s tim što zaista ne očekujem mnogo na ovom planu od Milice Zavetnice, ali mislim da imam pravo da to očekujem od Zorane Mihajlović, koja mi je velika enigma, jer je svaka njena izjava na ovu temu takva da me prvom polovinom obraduje, a onda kad nastavi da priča, sruči hladan tuš, da se slučajno patrijarhat ne naljuti.
Isto mislim i o Slavici Đukić Dejanović, koja ima potencijal da bude paradigma za žensku emancipaciju, ali ne, ona zbog političkog interesa ne sme da se pomeri iz zone komfora, pa postaje prava čuvarka patrijarhata.“
Za kraj, Jovana dodaje da smo skloni da zaboravimo jednu sferu – žene koje su aktivne na društvenim mrežama:
„Bez obzira na to što im ne znamo imena, znamo im nikove i znamo da guraju različite feminističke agende, da ih prati mnogo ljudi i da se njihov glas čuje. Najviše ih je na Tviteru, a ja bih jako volela da nađu put do Instagrama, jer su mlade devojke u najvećoj meri danas tamo.“
Autorka