Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Novinarka
Svetlana Janićijević do sada je snimila tri dokumentarna filma, a trenutno planira četvrti. Bavila se pitanjima u vezi sa Memorandumom SANU, čuvenom Osmom sednicom i, najskorije, odnosom Tita i Staljina.

Razgovarali smo sa njom o istraživačkom procesu, inspiraciji za snimanje i komunističkom nasleđu SFRJ.


Kako pristupate istraživanju istorijsko-političkih tema?

– S obzirom na to da se bavim temama i događajima iz novije istorije, dakle – XX vek, prvo što pokušavam da ustanovim jeste ima li još živih svedoka. Ništa ne može da zameni sećanje nekog ko je bio učesnik, posmatrač, žrtva… Kada ih pronađem to je već dobar početak, a onda zaronim u čudesni programski arhiv RTS-a koji čuva neverovatne sadržaje. Tu me uvek nešto iznenadi i inspiriše, zato što, osim arhivskih snimaka glavnog događaja o kojem pripremam emisiju, pronađem i nešto neočekivano, neki bočni, zaboravljeni snimak koji „oživi“ celu priču. Uporedo sa svim tim, naravno, ide traganje za literaturom, dokumentima, fotografijama, relevantnim sagovornicima…”

Da li ste imali neke izazove – političke ili druge prirode – u procesu istraživanja i snimanja najnovijeg filma?

Snimanje na Golom otoku

– Zanimljivo je to da je najmanje bilo izazova tamo gde sam najviše očekivala. Pretpostavljala sam, na primer, da će nam za snimanje na Golom otoku biti neophodne silne dozvole, papiri, takse, međutim, ne. To ostrvo je bukvalno napušteno, ostavljeno, kao da nikom ne pripada. I u Hrvatskom državnom arhivu su nam izašli u susret i bez problema dali neke skenirane dokumente Udbe o internaciji i praćenju Ibeovaca. Znate, logor za Ibeovce na Golom otoku radio je 8 godina ali država nije želela da o tome postoje tragovi, tako da, sem nekoliko fotografija, iz tog perioda nema nikakvih snimaka. Zato je svaki dokument dragocen.

Zašto naše društvo ima poteškoća da se suoči sa zločinima iz komunističkog perioda?

– Mislim da se teže suočavamo sa zločinima iz nekih drugih perioda. A o komunističkim nedelima ljudi i dalje malo znaju. Jer, suviše dugo je propagandna mašinerija to krila, zataškavala, uništavala tragove, suviše dugo smo se obrazovali na temeljima „komunističke bezgrešnosti“. Osim toga, u crno-belu sliku stvarnosti teško se uklapa da su oni koji su bili na pravoj strani u Drugom svetskom ratu, a jesu, u isto vreme mogli da budu i komunistički zlikovci. A jesu.

Međutim, borba protiv okupatora ne može nikog da amnestira od odgovornosti za zločine prema sopstvenim građanima, antikomunistima, prema bilo kome.

Da li ste u procesu pravljenja filma promenili neke svoje percepcije i uverenja o Jugoslaviji, SSSR-u, Titu, Staljinu ili generalno tom periodu?

– Više sam učvrstila neke stavove, poduprla saznanjima, ali sigurno i emocijama dok sam slušala svedočenja žrtava tog perioda. Neke stvari su mi se izbistrile. Na primer to kako je građen kult Titove ličnosti i koliko je državnički neodgovorno i opasno praviti od sebe takvo božanstvo. Uz nekritičku i takođe neodgovornu podršku ljudi u njegovom okruženju koji su u tome učestvovali.

Kakva je, po vašem mišljenju, percepcija i doživljaj političkih dokumentaraca u današnje vreme? Da li u produkcijskom smislu razmišljate i o nekim drugačijim, nekonvencionalnim video formatima?

– U moru lažnih vesti, spinova, ulepšanih i iskrivljenih slika, jeftinih sadržaja, ljudi vole da vide autentični dokument. Pravu sliku, iskreno svedočenje, analizu bez ideološke ostrašćenosti. Zato što smo izgubili poverenje u mnogo toga, želimo da nam se nekako vrati.

Iskreno, ne znam šta se tačno podrazumeva pod nekonvencionalnim video formatima ali svakako ću raditi na unapređenju u televizijskom izrazu i sadržaju. Imam sreću da radim sa vrhunskim montažerom, snimateljem, toncima, producentima…

Koje su vam još istorijske ličnosti ili događaji iz druge polovine dvadesetog veka inspirativne u istraživačkom smislu?

– Aleksandar Ranković svakako, mada ne znam da li ću ikad raditi emisiju o njemu. Volela bih.

Koji su političko-dokumentarni sadržaji na koje ste najviše ponosni do sada?

– Dugo sam radila u dnevnom novinarstvu, tako da se tek poslednje dve godine bavim dokumentarnim programom. I zato mi je prerano da od tri urađena mini serijala neki izdvajam. “Memorandum, greh nedovršenog teksta” je prvi koji sam radila, tad sam otkrila to ushićenje traganja po arhivskim dokumentima I pronalaženja zaboravljenih ljudi i zaboravljenih reči. Drugi je o Osmoj sednici koja me je, evo, gotovo tri decenije intrigirala. Ovaj najnoviji, “Tito-Staljin, dve nijanse crvene” je nekako najveća tema i mnogi su mi rekli da je to najbolje što sam do sad radila.

Da li možete da podelite neki plan za budući rad?

– Biće to opet istorijsko-politička priča, doduše, nešto drugačija, a moguće da će to čak biti najinteresantnija tema do sada. Ne bih da mistifikujem, ali još se ne usuđujem da je najavim zato što me tek čekaju pravo istraživanje i razgovori, planovi sa ekipom sa kojom radim. Upravo sam došla sa odmora, mogu reći da su ideju načelno prihvatili moj urednik i direktor, ali sada moram dobro da je razradim. Ako sve bude kako treba, biće to jednočasovna dokumentarna emisija krajem ove ili početkom sledeće godine. Već sam nekako ushićena zbog saznanja do kojih tek treba da dođem.

 

 

Oba dela dokumentarnog filma “Tito-Staljin, dve nijanse crvene” dostupna su na Jutjubu:

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *