Foto: iStock – fotokon
Kako prenosi N1, gradska vlast spremna je da podigne spomenik Luki Ćeloviću, čuvenom trgovcu i filantropu na području Savamale. Kao mnoge groteskne stvari u vezi sa ovom vlašću, SNS bi ovim odao priznanje čoveku koji je svojim radom omogućio da se Savamala izgradi i postane prepoznatljiva krajem 19. veka.
Famozno noćno rušenje objekata u Savamali 2016. godine uz propratno zlostavljanje ljudi i suspendovanje ionako mlitave vladavine prava u Srbiji ostaće verovatno najveći skandal i nezaboravan primer bahatosti i bezobzirnosti ove vlasti.
Da li je Luka Ćelović zaslužio spomenik? Apsolutno. Da li je zaslužio da mu taj spomenik podignu predstavnici vlasti koja je pod maskama noću rušila objekte u Savamali? Nije, ali je zaslužio da neko nekad to uradi, pa se vraćamo na prvo pitanje.
Možda će u nekoj novoj Savamali spomenik Luke Ćelovića inspirisati neke mlade ljude da razmisle o značaju koji preduzetništvo i trgovina imaju za celo društvo. To je svakako reafirmacija naše tradicije koja nam je neophodna. Sa druge strane, nikako ne bismo smeli da zaboravimo i dešavanja na tom mestu iz aprila 2016. godine kao svojevrstan spomenik.
Vest o spomeniku Luki Ćeloviću nastavak je trenda sadašnje vlasti da koristi istorijski značajne ličnosti kako bi se kulturološki rebrendirala. Podsetimo se nekih najznačajnijih primera toga.
3. Kad nemamo svoje idole, dobri su i tuđi – Centar za kulturu Vlada Divljan
U novembru 2016. godine ustanova kulture Palilula promenila je ime u Centar za kulturu Vlada Divljan. Na inicijativu i dalje aktuelne lokalne vlasti, ovo preimenovanje dobilo je podršku kako udovice Vlade Divljana, tako i nekih njegovih nekadašnjih saradnika.
Na otvaranju je spomenuto da će ustanova kulture biti otelotvorenje vrednosti za koje se zalagao Vlada Divljan.
Da li SNS ima svoju muzičku ikonu koja je otelotvorenje njihovih vrednosti, kao što je Vlada Divljan predstavljao vrednosti urbane, pristojne, miroljubive Srbije? Da li biračko telo SNS voli muziku i ceni stvaralaštvo Vlade Divljana? Možda da, možda ne, to ovde uopšte nije ni važno.
2. Kad tranziciono besnilo zaboravi velikane – Spomenik Borislavu Pekiću
Poput Centra za kulturu Vlada Divljan, podizanje spomenika jednom od najvećih srpskih pisaca dvadesetog veka podržala je njegova udovica 2016. godine. Naslušali smo se priča o tome kako je sramotno da SNS podiže spomenik jednom od osnivača Demokratske stranke i intelektualcu koji je beskompromisno podizao svoj glas protiv kolektivističkog ludila, kako komunizma tako i nacionalizma. Ostaje enigma zašto oni koji su imali prilike da Pekiću podignu spomenik to nisu i uradili.
Činjenica je da je dva meseca pre lokalnih izbora u Beogradu te 2016. godine SNS vulgarnom akrobacijom, koja je uključivala i pamlflete sa likom Borislava Pekića, pokušao da ubedi Vračarce kako su baš oni utemeljeni u vrednostima koje simbolizuje delo velikog pisca.
Vračaru, Beogradu i Srbiji, sa druge strane, pored biste u Trećoj beogradskoj gimnaziji iz koje je Borislav Pekić bio divljački uhapšen, kao i pored ulice kod Hrama Svetog Save u kojoj je živeo, ostaje spomenik kao podsetnik “nepokolebljive individualnosti” kako je na podizanju spomenika rekao naš pisac Dragan Velikić.
1. Izvijena strela, pognute glave – Spomenik Zoranu Đinđiću
Daleko veće poniženje demokratska javnost u Srbiji doživeće onog trenutka kada političari SNS-a budu otkrivali spomenik ubijenom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću.
Dok se u isto vreme, u medijima bliskim SNS-u, usiljeno podstiču periodične rasprave da li podizati spomenik Slobodanu Miloševiću ili ne, aktuelna vlast postavlja narativ za razumevanje političkog delovanja ubijenog premijera. U prvom planu nije konkretna ličnost Zorana Đinđića, već orijentacija, trend, ponesenost ka visinama koju izvijena strela predstavlja. Za razliku od konvencionalnog rešenja u slučaju spomenika Borislavu Pekiću, određena apstraknost u ovom slučaju svakako može da bude predmet ozbiljnih rasprava.
Nisu svi postupci vlasti usmereni na hranjenje biračkog tela parama poreskih obveznika i populističko udovoljavanje simpatizerima.
Uz ozbiljnu sumnju da tradicionalni glasači SNS masovno slušaju muziku Vlade Divljana, da vode rasprave o motivima iz Pekićevog Zlatnog runa ili da se posebno interesuju za biografiju Luke Ćelovića, ovi primeri su još jedan pokazatelj koliko aktuelna vlast ozbiljnije doživljava kako svoje, tako i tuđe birače za razliku od bilo koga iz opozicije. Koliko su uspešni u tome, to je posebna tema, ali se za razliku od opozicije time zapravo bave.
Ovi primeri kultorološkog rebrediranja aktuelne vlasti nisu posledica nikakve griže savesti, naknadne pameti ili uzvišenih osećanja poštovanja prema zaostavštini. Ovi primeri su odraz proračunljivog i veštog odnosa prema tuđim biračima kako bi se moć vlasti održala ili uvećala.