Prošle nedelje je ministar zdravlja Lončar najavio veliku državnu akciju borbe protiv droge. Na stranu to što vest dolazi u trenutku kada je neophodan krizni menadžment (nakon što je troje tinejdžera preminulo od posledica predoziranja), pitanje je koliko su ministarstva sposobna da kvalitetno reše ovaj problem.
Za početak, pitanje legalizacije marihuane još uvek nije na dnevnom redu, niti izgleda da će uskoro biti – kako za rekreativnu, tako ni za medicinsku upotrebu. Nedavno smo na Talasu sproveli anketu u vezi sa legalizacijom na kojoj su gotovo svi sagovornici odgovorili pozitivno – anketa možda nije reprezentativna, ali je za cilj imala opipavanje pulsa javnosti kada je reč o marihuani.
Sve dok korišćenje marihuane tretiramo kao krivično delo, nema mnogo optimizma u pogledu rešavanja stvarnih i kompleksnih problema koji postoje u ovoj oblasti. Ipak, uvek postoji neko stručniji ili uspešniji na koga možemo da se ugledamo – u ovom slučaju, to je Portugal.
Portugal je potpuno dekriminalizovao drogu
U Portugalu su 2001. godine potpuno dekriminalizovani narkotici. To ne znači da je postalo legalno posedovati i konzumirati heroin, već da se to više ne tretira kao krivično delo nego kao administrativni prekršaj.
Ukratko – ukoliko vam policija pronađe neku od ilegalnih droga u posedu, nećete biti uhapšeni već ćete dobiti upozorenje, manju novčanu kaznu ili nalog da se javite lokalnoj komisiji koju čine lekar, pravnik i socijalni radnik. Komisije su angažovane na više polja – pored tretmana i terapije, organizuju programe podrške i rade na smanjenju štetnih posledica konzumiranja.
Jedna od velikih novina bio je i prvi državni program razmene tj. distribuiranja čistih igala.
Rezultat? Ogromno smanjenje stope zaraženih HIV-om
Od 2001. godine stopa zaraženih virusom HIV spala je sa 104,2 nova slučaja godišnje (na milion stanovnika) na rekordno niskih 4,2 nova slučaja 2015. godine.
Izveštaj Kejto instituta iz 2009. godine pokazuje da je stopa upotrebe narkotika opala već u prvih 6 godina. Kod starosne grupe od 13 do 15 godina, stopa upotrebe smanjena je sa 14,1 2001. godine na 10,6% 2006, dok je u uzrastu od 16 do 18 godina zabeležen pad sa 27,6 na 21,6%. Njihovi istraživači merili su stopu upotrebe tokom čitavog života ispitanika.
Naravno, kompleksni rezultati nikada nemaju samo jedan uzrok.
Promene zakona prate promene u kulturi
Ono što izdvaja portugalski model jeste kombinacija pravnog aspekta – dekriminalizacije – i izmenjenog odnosa prema drogama i korisnicima.
Suština njihovog pristupa leži u načinu na koji čitava zemlja posmatra drogu i zavisnost. Zakonske izmeme su opipljive, ali one su samo pratile kulturalne promene, kao i promene u jeziku, do kojih je dolazilo najpre spontano u klinikama, ali i u svakodnevnim razgovorima.
Kako piše Gardijan, politika Portugala prema drogama počiva na tri temeljne pretpostavke:
- Na postoje lake i teške droge, samo zdrav i nezdrav odnos sa njima;
- Iza problema sa drogom se često krije problematičan odnos pojedinca sa voljenima, svetom oko njega ili samim sobom;
- Nemoguće je potpuno iskoreniti sve narkotike.
Otklanjanje stigme koja prati korisnike narkotika doprinosi i njihovoj spremnosti da se obrate za pomoć. Portugalci ih masovno više ne zovu „narkomanima“ (drogados/junkies) već „korisnicima / onima koji konzumiraju drogu“ što je značaj pomak u načinu na koji društvo tretira svoje članove.
Naravno, Portugal nije rešio sve – i dalje postoje ozbiljni zdravstveni problemi poput hepatitisa ili oboljenja jetre, ali sve to treba da služi kao upozorenje drugim zemljama.
U međuvremenu, treba da se ugledamo na njihov primer, kako u pogledu pristupa ovoj kompleksnoj problematici, tako i kada su u pitanje konkretne politike.
Ceo izveštaj Kejto instituta možete da pogledate ovde.
Autorka