Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Originalno objavljeno na sajtu FEE pod nazivom “Extreme Poverty Rates Plummet Under Capitalism

Autor: Robert P. Murphy


 

Bogati i siromašni u kapitalizmu

 

Verovatno ste nekada čuli frazu da “u kapitalizmu bogati postaju bogatiji, a siromašni još siromašniji.”

Da, tačno je da postoji tendencija da bogati stiču još bogatstva, ali i siromašni postaju bogatiji – posebno ako posmatramo periode od više decenija i ljude koji žive u državama koje poštuju osnovne principe vladavine prava i svojinskih prava.

Razmislite o ovome: čak i ljudi koje bismo u današnjoj Evropi ili SAD-u nazvali “siromašnima” imaju životni standard koji bi u najmanju ruku zadivio nobles u Versaju Luja XIV (koji je živeo od 1638. do 1715).

Zaboravite na privatne avione, klimu, TV, internet ili liftove: gosti čuvenog Kralja Sunca nisu mogli da puste vode u toaletu što je pravilo probleme na dvorskim zabavama koje je posećivalo mnogo ljudi.

Ni ishrana i medicinska nega nisu bile posebno dobre: od šestoro dece koje je Luj XIV imao sa prvom ženom, samo jedan sin je doživeo odraslo doba, a i on je umro pre svog oca (sa 49 godina) tako da je krunu nasledio kraljev petogodišnji praunuk nakon što je i Luj preminuo.

 

Kapitalizam i ekonomska stagnacija

„Okej, dobro“, kažu dalje. „S vremena na vreme dođe do nekog otkrića pa se vekovima toga nakupi i onda i prosečni ljudi postanu malo bogatiji. Tako funkcionišu nauka i tehnologija. Ali ja pričam o ekonomskom procesu u neregulisanom kapitalizmu koji za većinu ljudi podrazumeva ekonomsku stagnaciju.“

Ovo je potpuno pogrešno. U najvećem delu dokumentovane istorije, životni standard je rastao vrlo sporo, ali je onda materijalni napredak naglo eksplodirao:

Izvor: American Enterprise Institute

Kao što se jasno vidi na grafiku, današnji životni standard u poređenju sa plemstvom u Versaju nije samo posledica rutinskog tehnološkog razvoja; napredak u poslednjih nekoliko vekova nikada ranije nije zabeležen. U kolumni u Njujork Tajmsu iz 2016, ekonomska istoričarka Dirdre Mekloski objašnjava ovaj impozantni rast na sledeći način:

„Uzrok je jedna ideja koju je filozof i ekonomista Adam Smit nazvao ‘liberalni planom jednakosti, slobode i pravde’. Ukratko, u pitanju je liberalizam – u evropskom, tržišnom smislu. Dajte širokim masama običnih ljudi jednakost pred zakonom i jednakost u dostojanstvu i pustite ih da žive – ispostavlja se da su tada izuzetno kreativni i motivisani.“

 

Problem nejednakosti

„Da“, čućete dalje, „znamo da socijalizam ne funkcioniše i da moderni kapitalistički pristup podstiče ljude da grade bogatstvo. Ali sve te cifre ‘po glavi stanovnika’ zapravo kriju ogromne nejednakosti koje postoje u neregulisanim sistemima. Kapitalizam odlično proizvodi bogatstvo ali ga ne raspoređuje pošteno.“

Ni ovo nije tačno tumačenje istorije. Upravo su „niži slojevi“ najveći dobitnici ekonomskog razvoja koji je iznedrio Industrijsku revoluciju i dalji napredak. Da, tačno je da su se „vođe industrija“ izuetno obogatile, ali je uspon velikih kompanija prvenstveno doneo korist radničkoj klasi. Na kraju krajeva, giganti industrije su se bavili masovnom proizvodnjom da bi prodavali proizvode – masama.

Na primer, tokom 1920ih u Americi – pod laissez-faire upravom Kalvina Kulidža – došlo je do ogromnog rasta kvaliteta života u običnim američkim domaćinstvima. Kako Džin Smajli objašnjava: „Ključ većine ovog rasta bila je komercijalna proizvodnja električne energije usled koje je prosečni potrošač mogao da kupi frižider, fonograf, električnu peglu, ventilator, osvetljenje, toster, usisivač i druge kućne aparate.“[1]

 

Kapitalizam i eksploatacija

„Dobro, ‘ajde, možda je bilo tih nekih običnih stvari koje domaćinstva nisu imala a koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Ali u skorijoj istoriji sila neobuzdanog kapitalizma zapravo šteti najslabijima. Možda ne u SAD-u i drugim razvijenim zemljama, ali to je sigurno slučaj u siromašnim zemljama koje su često eksploatisane u međunarodnim odnosima.“

Naprotiv, ni ovo nije tačno. Prema podacima Svetske banke, globalna stopa „ekstremnog siromaštva“ (koje definišemo kao život sa manje od 1,90$ dnevno) je prepolovljena između 1990. i 2010. godine. 1990 je 1,85 milijardi ljudi živelo u esktremnom siromaštvu, dok je ta cifra do 2013. pala na 767 miliona – to znači da se broj ljudi koji žive ekstremnom siromaštvu smanjio za više od milijardu.

Sledeći grafik sumira ukupan napredak čovečanstva u smanjivanju ekstremnog siromaštva:

Naravno, treba još da radimo na ovom polju, ali je razvoj tržišnih institucija (ponekad obeleženih kao „neoliberalizam“ ili „globalizacija“) išao ruku pod ruku sa brzim i do tada nezapamćenim napretkom u blagostanju – čak i za one najsiromašnije.


[1] Gene Smiley, Rethinking the Great Depression (Chicago: Ivan R. Dee, 2002), pp. 5-6.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *