Na samom početku ovog teksta fokusiraću se na završni deo rada kolege Alekse Petkovića, jer mi pruža mogućnost da još jednom naglasim izvornu nameru i smisao ove debate. Kritika na kraju njegovog rada odnosi se na moju poentu da levičari često ne priznaju da liberali imaju iste ciljeve kao i oni, i da im je kritika usmerena ka tome da liberali ne misle na siromašne.
„Ovakvo prikazivanje stvari otežava debatu, a opravdava i njeno potpuno ukidanje jer prikazuje sagovornika kao neozbiljnog i nedoraslog” – zapaža kolega Petković. U potpunosti se slažem: neozbiljno je dovoditi u pitanje to da liberali takođe žele da poboljšaju položaj najugroženijih.
Čitav smisao ove debate je locirati i otkloniti nesporazume koji mogu da dovedu do otežavanja smislenog razgovora.
Neoliberalizam: oznaka za sve
U Petkovićevom radu se ispostavlja da je moja zbunjenost kontradiktornim karakteristikama koje neoliberalizam može da podrazumeva bila potpuno opravdana. Na osnovu onoga što piše Petković, neoliberalizam zaista inkorporira potpuno suprotstavljene stvari kada je reč o konkretnim politikama.
Neoliberalno je Ujedinjeno Kraljevstvo Margaret Tačer, ali je istovremeno neoliberalna i današnja Srbija. Neoliberalno je slobodno tržište, ali i subvencije i regulacije koje daju prednost određenim preduzećima. Neoliberalno je povlačenje države iz privrede, ali istovremeno i uplitanje države u privredu.
Liberali prosto ne mogu da odgovore na ovoliko široko definisan pojam: zapravo su samo određeni elementi neoliberalizma potencijalna kritika liberalne pozicije.
“Klasni sukob”
Takođe, postoji i dodatni element u definiciji neoliberalizma: namera “kapitalističke klase” da deregulacijom i liberalizacijom, ili pak regulacijom, na neki način naudi “radničkoj klasi” i poveća svoju moć. Postavlja se pitanje šta se tačno smatra postupkom koji doprinosi dominaciji “buržoazije” i ide na štetu radnicima, kao i kada do takvih procesa dolazi.
Nasim Taleb u svojoj knjizi “Skin in the Game” piše o tome da evropske zemlje, baš zbog snažne uloge države, ne izlažu buržoaziju riziku da propadne. Država ih štiti od tržišnih principa i održava moćne kapitalističke porodice na vrhu piramide čak i više generacija.
Sa druge strane, ekonomski liberalnije SAD izlažu riziku vlasnike sredstava za proizvodnju: tržišni mehanizmi dovode do čestih uspona i padova, moćne korporacije nastaju i propadaju veoma brzo. Dakle, liberalizacija i deregulacija bi upravo mogle da pomognu u borbi protiv pokušaja da korporativna kapitalistička klasa učvrsti svoju vlast nauštrb radnika.
Dalje, problematično je slom države blagostanja nazvati udarom na radničku klasu: ekonomski rast omogućen smanjenjem glomaznog državnog aparata i liberalizacijom verovatno je bolji za radničku klasu od alternativnog scenarija gde bi nastupili stagnacija, nezaposlenost i rast javnog duga.
U krajnjoj liniji, činjenica je da liberalizacija i slobodna trgovina drastično smanjuju broj siromašnih na svetskom nivou.
Opasnosti od nejasnih i preširokih pojmova
Nejasni ili preširoko definisani pojmovi mogu da budu veoma štetni. Pojam demokratije, koji Petković pominje u svom radu, odlično to ilustruje. Moguće je da građani izgube poverenje u demokratiju generalno, samo zbog toga što su živeli u sistemu koji je sam sebe označio kao funkcionalnu demokratiju, a da to nije bio slučaj. Većina studenata u Srbiji na primer nije zadovoljna demokratijom, i podržava neki oblik autoritarizma ili “čvrste ruke”.
Isti problem postoji i sa neoliberalizmom. Petković počinje deo svog teksta o neoliberalizmu tako što vezuje pojam za UK Margeret Tačer i SAD Ronalda Regana – fokus je na deregulaciji, privatizaciji i liberalizaciji.
Međutim, nakon toga fokus pomera na neoliberalizam u Srbiji, gde kritikuje posledice državnog intervencionizma bez ikakve napomene čitaocu da je prešao sa razmatranja tržišnih mehanizama na kritiku uplitanja države u ekonomiju.
Ovakav narativ može da dovede do toga da se šteta koju je stvorio srpski intervencionizam pripiše tržištu, što dalje paradoksalno vodi do želje za još više intervencionizma.
Pokušaj prevelikog pojednostavljivanja stvarnosti
Na kraju, deluje kao da levica neoliberalizmom pokušava da u isti koš stavi svaku državu koja je kapitalistička ili se samo naziva kapitalističkom (kao na primer Srbija), sa ciljem da svim tim zemljama u paketu pripiše iste tendencije i probleme bez obaziranja na ogromne razlike u ekonomskim performansama i životnom standardu.
Ako se složimo da postoje drastične razlike u ekonomskim pokazateljima i funkcionisanju političkog sistema između Srbije, Slovačke, Ujedinjenog Kraljevstva ili Indije, onda nam pojam neoliberalizma unosi samo zabunu. Kako toliko radikalno različite sisteme označiti jednim pojmom?
Odgovor desnice
Odgovoru desnice posvetio sam u ovom radu upadljivo manje pažnje, zbog toga što smatram da je problem nerazumevanja sa levicom mnogo veći. Jović je u svom tekstu uočio problem sa zlonamernim ili slučajnim nejasnim definisanjem pojmova koji kasnije sabotiraju debatu.
Takođe je jasno naznačio tačke razilaženja, a to su pitanja slabljenja nacionalih država, očuvanja identiteta i multikulturalizam.
Ipak, bitno je napomenuti da različite liberalne struje nemaju jedinstven stav o nekim od ovih pitanja. To je posebno izraženo kada je reč o multikulturalizmu.
Liberalni princip građanstva podrazumeva jednakost u pravima i obavezama i poštovanje liberalnih vrednosti i načela, dok multikulturalisti naglašavaju da različitost grupa mora biti uzeta u obzir. Postavlja se pitanje kompatibilnosti grupnih prava sa liberalnim principima.
Dalje, liberalizam nije apriori protiv kolektivnih identiteta i tradicije: za liberale je bitno da pojedinac ima slobodu da odluči kako će da živi, kao i da ne ugrožava pravo druge osobe na istu tu slobodu. Liberalizam se pogrešno shvata kao individualizam koji potpuno odbacuje i zanemaruje značaj i ulogu grupe: bitno je jedino da kolektivi funkcionišu bez prisile.
Konačno, možemo da lociramo i potencijalne tačke razilaženja u samim temeljnim principima i idejama. Osnovno pitanje je u kakvom su odnosu kultura i sloboda. U kojoj meri desnica u Srbiji stavlja pitanja nacije i tradicije ispred sloboda građana?
Ukoliko „okrenutost Istoku“ podrazumeva ugledanje na Rusiju, gde se individualne slobode i prava građana nemilosrdno gaze, onda postoji ozbiljan razlaz sa liberalizmom.
Zaključak
Kada razumemo namere i pojmove koji se vezuju za svaku od tri pomenute ideologije u kontekstu Srbije, debata postaje konstruktivna.
Moja poenta nije bila prikazati nadmoć jednog skupa ideja u odnosu na druge: cilj je stvoriti okolnosti koje bi omogućile takvu vrstu nadmetanja. Nadam se da smo to, svi zajedno, bar delimično uspeli.
