Foto: Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK)
Ako aktivno koristite Tviter, možete sami da nastavite rečenicu: „Dobro veče, ko je…“. Juče je ovaj tvit objavljen 700. put. Sedam stotina puta postavljamo pitanje na koje, gotovo izvesno, nećemo dobiti odgovor.
Dobro vece, ko je rusio u Savamali
@avucic #700tvit
— Ana Novakovic (@Ann_Novakovic)
May 27, 2018
Rušenje u Hercegovačkoj je samo jedan od primera mehanizma zataškavanja problema na koji smo, nažalost, navikli. Scenario je poznat: desi se nešto poput rušenja pravnih objekata, institucije ćute, Tužilaštvo ćuti a (gradska) vlast se ne oglašava. Nakon nekog vremena, pojavi se žrtveno jagnje, ovoga puta šef smene Goran Stamenković, prizna odgovornost i odsluži neku kaznu, a o kompenzaciji ne znamo ništa iako prilično izvesno postoji.
Kako ovi mehanizmi opstaju, ko ih održava? Da li je slučaj Savamale jedinstven ili samo jedan u moru primera ustaljenih procedura? Ko treba da odgovara?
Pričali smo sa Anom Novaković iz BIRN-a i Bojanom Pavlović iz KRIK-a.
Savamala kao paradigma života u Srbiji
„Mnogi me pitaju zašto postavljam pitanje na Tviteru svaki dan. Svakako da ne mislim da odgovor treba da dobijemo na Tviteru niti očekujem, to je stvar principa kojeg se držim, a počelo je spontano jednog junskog dana nakon velikog protesta Inicijative Ne davimo Beograd“, kaže Ana za Talas.
Zašto ovo pitanje postavljaš baš Aleksandru Vučiću a ne nekoj od nadležnih institucija?
„To je pitanje koje ne postavljam nosiocu funkcije premijera, predsednika ili ministra već ličnosti koja je rekla da zna ko su odgovorni, da će to i reći građanima i uz to je optužio vrh gradske vlasti, ali svedoci smo da je to bila samo populistička izjava pre 2 godine.
Nastavljam da pitam zbog toga što još uvek nemamo odgovor na pitanje ko je rušio u Savamali uprkos tome što je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ubrzo nakon rušenja optužio vrh gradske vlasti za to, navodeći da su to učinili ”kompletni idioti” i to noću, a ne danju. Takođe, rekao je medijima i građanima Srbije da ćemo saznati ko su odgovorni, a evo više od 2 godine su prošle i nismo dobili obećane odgovore.“
Ana ističe da pitanje „ko je rušio“ ne podrazumeva one koji su vozili bager i da ga ne treba shvatai bukvalno. Pitanje podrazumeva i odgovore na pitanja ko je odlučio, osmislio, naredio, organizovao i sproveo rušenje objekata u Savamali do temelja.
„Smatram da ovo pitanje, za koje volim da kažem da je paradigma života u Srbiji, treba postavljati svaki dan i na ovoj društvenoj mreži.“
Tviter je, svakako, politički najangažovanija društvena mreža. To je mesto na kojem pratimo vesti u realnom vremenu i koje dobija sve više pažnje i u tradicionalnim medijima.
„Postovi se vrte u vestima, stavljaju na naslovne strane tabloida, a predsednik ih štampa u velikom formatu i prikazuje tokom svojih gostovanja u TV emisijama.“
U pogledu odnosa novinarstva i aktivizma, Ana kaže da te dve sfere ne treba mešati.
„Novinari treba da se koncentrišu na svoj posao i ‘borbu’ da dobiju odgovore na sva važna pitanja od javnog interesa i o tome obaveste javnost kroz svoj rad. Upravo zbog toga nikad nisam želela da se pitanje ‘ko je rušio u Savamali’ doživljava kao vrsta aktivizma. Nemam ništa protiv aktivizma, ali ovo je novinarsko pitanje koje sam postavila tadašnjem premijeru Vučiću na konferenciji za medije, dakle ne samo na ovoj društvenoj mreži.“
Da li će se saga o Savamali završiti priznanjem odgovornosti šefa smene?
“Nadam se da se neće završiti sa ”Gorančetom”, posebno što to priznanje ni na koji način ne predstavlja nijedan odgovor na pitanja u vezi sa rušenjem. A da li ćemo odgovore ikada dobiti zavisi i koliko na njima mediji i građani insistiraju.
Onog trenutka kada zaboravimo da nas to uopšte interesuje, prestaje bilo kakva mogućnost da se odgovori – jer zašto bi neko odgovaro, kad niko ništa ne pita”, zaključuje Ana.
Predstava koja treba da nas ubedi da je sve u redu
Bojana Pavlović, novinarka KRIK-a, kaže da su se sličnim mehanizmom služile sve strukture na vlasti u Srbiji kada su u pitanju osetljivi slučajevi koji ukazuju na kriminal, korupciju i zloupotrebu vlasti.
„Na ključna mesta postavljeni su ljudi čija je jedina preporuka politička podobnost. Za kontrolisanje takvog sistema nije potrebno mnogo napora jer svako obavlja svoj deo posla. Vlast istovremeno stvara privid da institucije rade nezavisno.
U suštini, to je jedna predstava namenjena nama, javnosti, koja treba da nas ubedi da je sve u redu. Predsednik, premijerka, ministri kažu „Nadležni organi rade svoj posao“. I rade ga – odugovlače postupke, prosleđuju ih sa jednog na drugo tužilaštvo, iznenada ih obustavljaju ili „rešavaju“ tako što pronalaze
krivca.“
Da li je Savamala po nečemu jedinstvena ili je u pitanju samo jedna u nizu ustaljenih procedura?
„Slučaj Savamala je drastičan primer koji očigledno pokazuje da se država neprijateljski odnosi prema građanima. Da privatne vojske mogu da ruše, vezuju i zatvaraju, oduzimaju telefone, a policije nema da to spreči.
Ne samo da je nema, već joj je neko – i posle dve godine ne znamo ko, izdao naređenje da ne pomogne tim građanima. Ministar policije je posle toga morao da bude smenjen, kad već nije podneo ostavku. Sve ostalo u vezi sa istragom i kasnijim postupkom samo je održavanje tog privida pravne države. Zato i jeste odgovoran samo šef smene koji je „kažnjen“ sa pet meseci uslovno.“
Da li će slučaj Savamala dobiti epilog koji zaslužuje?
„Vlast je potcenila Savamalu i razmere koje je slučaj poprimio. Niko od njih nije očekivao da će javnost tako burno reagovati. To se vidi po izjavama kojim događaju pokušavaju da umanje važnost – insistiraju da su srušeni nelegalni objekti, udžerice, uklonjeni pacovi… Zbog toga ne očekujem da će se otkriti odgovorni, barem ne za vreme ove vlasti. To ne znači da javnost treba da prestane da traži odgovore i odgovorne.“
