Osiromašeni uranijum. Baba-roga generacija koje su rasle ili ostarile nakon NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, a sada proglašen za glavnog krivca ostvarenih proročanstava o porastu broja malignih oboljenja (u našoj zemlji). Gde prestaje istina o načinu upotrebe municije sa OU, količini bačenoj na Srbiju, štetnosti, uzroku i postojanju epidemije maligniteta u Srbiji, a počinje svrhovito zastrašivanje, perpetuacija laži i propagande, ali i svojevoljna neinformisanost, potrudiću se da objasnim u ovom tekstu.
Svako ko ovo pročita treba da zna da nisam ni vojni ekspert, a ni onkolog, kao i da iste treba da bude sramota što se ozbiljno ne bave ovom temom, već jedan psiholog mora da troši mnogo vremena da bi se udubio u ovu veoma složenu problematiku (što sa neizmernim zadovoljstvom čini iz interesovanja prema ovoj temi, ljubavi prema opštoj intelektualnoj radoznalosti, demistifikaciji, slobodnoj reči i, ne ponajmanje od svega, Slobodnom Uglu).
Pre svega: protivoklopna municija i Thunderbolt
Da bi se shvatila upotreba OU u borbenim dejstvima, potrebno je da prvo pođemo jedan korak unazad i razumemo protivoklopnu municiju; postoji nekoliko tipova iste, ali u ovom slučaju su nam važni tzv. kinetički penetratori, projektili koji se ogromnom brzinom (do 4-5 puta većom od brzine zvuka) zabijaju u oklop vozila i, delujući na malu površinu oklopa isti tope delovanjem hemijskih elemenata u samom zrnu i unutar vozila oslobađaju gasove ogromne temperature, često sa fatalnim ishodima po posadu.
Dakle, cilj takvog delovanja na oklopno vozilo nije filmsko „raznošenje u vazduh“ istog, već onesposobljavanje posade. Ovo je princip po kom radi, nama poznati, ručni raketni bacač „zolja“, ali i, za ovu priču relevantniji, zloglasni avion američke avijacije A-10 Thunderbolt II, poznatiji kao Warthog među pilotima (legenda kaže da mu je taj nadimak dat zbog neizmerne ružnoće) a među onima koji se nađu sa druge strane njegovog topa, kao „ubica tenkova“ (tank-buster).
U dejstvima na iračkom i kuvajtskom ratištu 1991, ovaj avion je uništio oko 900 tenkova. A-10 je opremljen topom GAU-8 Avenger, sedmocevnim čudovištem koje ispaljuje zrna od 30x173mm brzinom od 60-70 u sekundi. U borbenim uslovima primenjuju se dva tipa ovog metka – PGU13/B (visokoeksplozivni) i PGU14/B (metak sa punjenjem od osiromašenog uranijuma ispod aluminijumske košuljice), istovremeno, gde broj OU zrna može varirati od 30-75% od ukupnog broja.
Temperatura na kojoj osiromašeni uranijum gori, njegova dostupnost (nusprodukt obogaćivanja uranijuma u nuklearkama) i cena su ga neizbežno uveli u redovnu upotrebu u NATO, a posebno u američkoj vojsci gde se, pored punjenja za municiju (ne samo Thunderbolt-a), koristi i za ojačavanje oklopa Abrams tenkova. Da, američka vojska koristi zloglasni OU za limariju.
Jedina municija sa OU kojom je gađana Srbija su meci iz Thunderbolt-a
Prilikom udara u oklop, košuljica obično ostaje van tenka i rezidualna OU prašina (od onoga što nije ušlo u sam tenk), može uticati na okolno, obližnje, područje. Po istraživanjima tokom testiranja ovog oruđa, ustanovljeno je da se OU prašina zadržava uglavnom u radijusu od 100m od pogođene mete, kao i da određena količina iste može biti odneta vetrom i dalje od toga.
Svaki metak koji promaši metu (tj pogodi u zemlju), uglavnom ostaje netaknut, a preciznom vatrom je dovoljno svega par desetina metaka da se vozilo onesposobi. Prema podacima NATO (alijanse u kojoj se svaki metak broji, katalogizuje, opravdava i planira) na Srbiju je tokom misije Allied Force (ne, ne zove se „Milosrdni Anđeo“) ispaljeno oko 30.000 OU metaka, što korespondira sa 10 tona OU. Sve mete gađane ovom municijom bile su u predelu oko granice sa Kosovom.
Da preciziram – jedina municija sa OU kojom je gađana Srbija su meci iz Thunderbolt-a. Tomahavci, rakete iz aviona i ostale strahote koje su nam tresle život tokom tog užasnog proleća nisu imale nikakav uranijum u sebi. On nije namerno bacan nediskriminativno svuda po Srbiji, već je korišćen u protivoklopnim misijama u dejstvu na vozila VJ.
Neosnovane sumnje na OU kao uzročnika kancera
OU može ući u ljudsko telo preko hrane i vode, direktnim kontaktom sa fragmentima zrna/metka ili udisanjem otrovne prašine neposredno po udaru projektila – noćna mora tenkista. Pošto su kontaminirana područja izuzetno mala, šansa da OU „uđe u lanac ishrane“ je nikakva. Prosto ne vodite krave da pasu tamo gde je gađano OU i ne sadite tamo ništa (barem ne pre nego što se izvrši sanacija terena) i biće sve OK.
Nakon rata, misije United Nations Environment Program-a na Kosovu nisu pokazale značajan nivo kontaminacije OU i proglasile da je rizik od zagađenja vode, vazduha ili biljnog sveta nepostojeći. Misije Crvenog Krsta i Crvenog Polumeseca nisu našle tragove OU kod svog osoblja stacioniranog u blizini gađanih mesta.
Ako želite da utvrdite da li je OU uzrok nekog oboljenja, prosto proverite postoje li tragovi OU kod pacijenta – što nam je poznato iz dejstva ruskih bojnih otrova po kontrašpijunima u Londonu. Istraživanja Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, pored ostalih međunarodnih tela, proglasile su da su sumnje na OU kao uzročnika kancera neosnovane.
Ministar informisanja Vlade Srbije iz perioda bombardovanja, koji i sada drži značajnu ulogu u srpskoj vlasti, jedan je od inicijatora preispitivanja uticaja bombardovanja na naše zdravlje; odgovornost za ogroman broj propagandnih poruka upućenih našoj javnosti od strane naše vlasti, za nepoznat broj poginulih građana naše zemlje, pa i za sam početak rata, niko nije spreman da preuzme, ali baukom osiromašenog uranijuma jesu spremni da nas plaše i, po svemu sudeći, uspeli su.
Više ne umiremo masovno od izlečivih bolesti, porođaja, prljavih ruku
Porast broja malignih oboljenja u svetu, kom smo svedoci tokom XX veka (od kada i postoje najpouzdanije mere) je, između ostalog, i statistički artefakt. Nakon ogromne promene u načinu života, napredaka u medicini, otvaranju tržišta i širenja kapitalizma, iskorenili smo 3 velike ubice čovečanstva – glad, rat (ne dajte da vas džepovi ratnih područja zavaraju u odnosu na rat i nasilje kao istorijsku globalnu konstantu nekada) i bolesti.
Više se ne umire (masovno) od sada preventabilnih oboljenja u 30im godinama života, na porođajima, u masovnim sukobima, od prljavih ruku, gladi (više je gojaznih nego gladnih na svetu), pa čak ni od AIDS. Populacija je za jedan vek učetvorostručena, a očekivani životni vek je dupliran (intenzivno se radi na tome i da se raspon života produži, čak do besmrtnosti). Prostim jezikom rečeno – nema šta drugo da nas ubije.
Sa starenjem populacije, prevalenca kancera se povećava. Aktivacija našeg organizma protiv nas samih, rak: paljenje onkogena i otkazivanje tumor supresora iz nepoznatih razloga, ili pak potpomognuto virusima, kancerogenim materijama ili lošim navikama, jedan je od vodećih uzroka smrtnosti u svetu – drugi, prema podacima SZO. Najčešće mere su incidenca (broj novih slučajeva, koji je uglavnom u porastu) i smrtnost (koja je, u dobrim sistemima, i pored visoke incidence, u padu).
Progres koji je napravljen u borbi protiv raka u svetu je impozantan, terapijski gledano, dok na prevenciji ima puno da se radi. Jedan od važnijih faktora uspešne terapije (pored funkcionalnog zdravstvenog sistema, u šta sada ne bih ulazio) jeste „rano hvatanje“. Za to je potrebna kultura odlaska na preglede, kombinovano sa odricanjem od loših i kancerogenih navika, što, prepoznaćete, u nas i nije slučaj.
Severna Evropa, SAD i Kanada imaju daleko veće stope oboljevanja od Srbije. A niko ih nije gađao uranijumom.
U kontekstu Srbije i rasprave o OU važno je napomenuti da je ovde incidenca prosečna u kontekstu Evrope – zemlje severne Evrope koje niko nije gađao nikakvim uranijumom, imaju stope oboljevanja daleko veće od naše. SAD takođe. Kanada isto.
U našoj zemlji, zahvaljujući ogromnoj smrtnosti uprkos niske incidence, stiče se utisak pošasti koja nas ubija iz 1999. Umesto da pogledamo realno i shvatimo da nam je prevencija sramotna, navike odlaska kod lekara i fizička kultura nedovoljni i liste čekanja, finansijski troškovi lečenja i podrška zajednice užasni, mi smo se upecali na zamku upiranja prstom u nepostojeći i neprijateljski uzrok.
Sramotno oružje u rukama raznih „stručnjaka“, političara pa čak i nacionalistički okrenutih onkologa (onkonacionalista®) postalo je zastrašivanje naroda i pretnja rakom koji nas vreba iz paradajza i vazduha, vode i piva, sa vrlo neskrivenom antizapadnom retorikom u svemu tome. „Ne samo da su nas bombardovali, nego hoće i da nas zatru i nikad ne treba s njima ništa da imamo“.
Zašto bi ova i ovakva vlast znala bolje od SZO, UN, Agencije za nuklearnu energiju i Crvenog krsta?
Percepcija OU kao uzročnika raka, nas kao jedine i isključive žrtve delovanja sila koje žele da nas zbrišu sa lica zemlje, postalo je mera patriotizma, a bilo kakva insinuacija da je drugačije – ekvivalent veleizdaje. U takvoj atmosferi se ovde formiraju komisije sa verom u našu vlast (koja je svesno žrtvovala radnike RTS i lagala nas od kad postoji) da će objektivno utvrditi činjenice. Bolje nego SZO, UN, Agencija za nuklearnu energiju i Crveni Krst.
Ovaj tekst nema za cilj da se na bilo koji način bavi opravdavanjem upotrebe OU, NATO intervencije, masovne grobnice ili bilo koje pojave na srpskim ratištima krajem 20. veka, i svako ko spočitava to značenje u moje redove, to čini na sopstvenu odgovornost. Ja s tim nemam nikakve veze.
Moj cilj je da, znajući sve činjenice, nepristrasno i temeljno prikupljene, budemo u stanju da se okrenemo istini i pogledamo sebe i druge u oči. Želim sreću svakome ko krene tim putem u istraživanje svake pojave koju smatra bitnom u svom okruženju.