Vreme čitanja: 4 minuta

Originalno objavljeno na sajtu FEE pod nazivom “Marx’s Defenders Should Explain Why His Ideas Never Actually Work

Autor: Kristian Niemietz, prevod: Lana Avakumović


Ovog meseca je obeleženo 200 godina od rođenja Karla Marksa. To je bio povod za poplavu
tekstova u kojima se ponavljao poznati kliše: možda se Marksova predviđanja nisu ostvarila, ali je njegova analiza kapitalizma bila tačna i do danas ostaje relevantna.

Takvi članci uglavnom nespretno pokušavaju da uklope savremene pojave u marksističke okvire kako bi pokazali da je velikan sve lepo predvideo. Tu su i opskurni Marksovi citati koje je, poput Nostradamusovih, lako pretočiti u predviđanja. Onda na kraju dobijamo izlizane fraze poput te da “Marks ima još mnogo čemu da nas nauči” ili kako “ne možemo da razumemo moderni kapitalizam bez razumevanja Marksa.”

Svi ovi tekstovi, naravno, poštuju nepisano pravilo svih savremenih diskusija o marksizmu: ishodi stvarnih pokušaja primene nikada ne smeju da se pripišu Marksovim idejama. Samo pominjanje Sovjetskog saveza ili sličnih sistema smatra se smotanim, neobrazovanim. Pretpostavka je da su sofisticirani ljudi u stanju da pojme razliku između teorije i njene izvitoperene primene, dok je njihovo izjednačavanje odlika prostog uma.

 

Primena političkih teorija nikada nije idealna

Marksizam je, izgleda, izuzetak. Ovo ne bismo radili ni sa jednom drugom političkom ili ekonomskom teorijom. Stvari tako stoje da teorije nikada ne primenjujemo u njihovoj čistoj formi.

Sve primene političkih i ekonomskih ideja su, u izvesnoj meri, distorzije. Deluje da neke vlade smišljaju politike u hodu (trenutna američka vlada je dobar primer), dok neke druge imaju prepoznatljive trendove oblikovane konkretnim sistemom ideja. Najpoznatiji slučaj su Novi laburisti u velikoj Britaniji koji su se očigledno razvijali pod velikim uticajem Gidensovog koncepta Trećeg puta – oblika socijalne demokratije koja se pomirila sa tržišnom ekonomijom.

Ekonomske politike Margaret Tačer oblikovane su liberalnim, protržišnim misliocima poput Fridriha Hajeka. Prva posleratna vlada Zapadne Nemačke bila je pod uticajem “ordoliberalizma”, ekonomske škole koja je pokušala da kombinuje ekonomiju slobodnog tržišta sa velikom ulogom države u regulisanju konkurencije. Ipak, ako u svim ovim slučajevima uporedimo ono što su originalni mislioci govorili sa onim što su političari, pod njihovim uticajem, uradili, uvek ćemo naći veliki raskorak između te dve stvari.

Naravno da postoji raskorak. Uvek ima ideja i ideoloških uticaja koji se takmiče, uvek postoje različiti interesi, uvek imamo (proračunato ili istinsko) nerazumevanje teorije, postoji rizik da će vlade izgubiti interesovanje ili energiju i, na kraju, tu su specifične pojedinosti država kojima se originalne ideje prilagođavaju. Imajući to u vidu, ne iznenađuje što su ti originalni mislioci, ako dožive da vide primenu svojih ideja, retko zadovoljni. Entoni Gidens
nije bio posebno oduševljen laburističkom vladom Tonija Blera.

Jedan Hajekov rođak kojeg sam sreo na nekom događaju je pomenuo da Hajek nije bio naročito impresioniran vladom Margaret Tačer. Takođe, kada zapadnonemački ordoliberali govore o vladi Konrada Adenauera, uglavnom se sa entuzijazmom prisećaju njenih ranih dana, dok sa vidnim ogorčenjem pričaju o kasnijim godinama. U svakom slučaju: te ideje, bar delimično, ocenjujemo na osnovu uspeha ili propusta konkretnih politika koje su inspirisale.

Naravno, treba malo da popustimo sledbenicima ovih ideja kada kažu da su ih političari pogrešno razumeli ili izvrnuli. Možemo čak i da razmotrimo njihove tvrdnje da bi rezultati tih politika bili bolji da se političari nisu toliko udaljili od originalnih ideja.

 

Ako je ideja dobra, preživeće nesavršenu primenu

Sve je to pošteno i u redu. Ali nikako nije, niti treba da bude, razlog da se otpišu svi propusti marksizma. Ako primena ideja zahteva nemoguće i besprekorne standarde da bi funkcionisala, možda te ideje i nisu toliko dobre koliko se nekima čine.

Dobra ideja će funkcionisati čak i u svojoj distorziranoj, loše primenjenoj verziji. To je, verovatno, jedan od važnijih kriterijuma kada ocenjujemo kvalitet neke ideje. Nije pitanje da li bi Karl Marks, da se vratio na zemlju jedan vek kasnije, imao dobro mišljenje o Sovjetskom Savezu, Istočnoj Nemačkoj ili Narodnoj Republici Mađarskoj.

Gotovo sigurno ne bi imao dobro mišljenje o ovim režimima. Šanse su da bi živeo u Londonu i pisao ogorčene kolumne u Gardijanu o tome kako političari deformišu njegove ideje. Pa šta? Političke i ekonomske teorije nikada nisu primenjene u svojoj čistoj formi, a njihovi sledbenici su retko impresionirani političarima koji navodno u njima nalaze inspiraciju. To je normalno.

Marksisti su, međutim, gotovo jedini sledbenici neke ideologije koji apsolutno ne prihvataju odgovornost za primenu ideja koje zastupaju. Zagovornici Trećeg puta očajavaju zbog Blera, Hajekovci se redovno žale zbog Tačerkinih grešaka i propusta, a ordoliberali su žestoko kritikovali Konrada Adenauera. Ali, ako ih pitate da li su odnosne vlade načinile više koristi nego štete ili da li su bolje od alternativa, dobićete nedvosmisleno – da!

Za razliku od njih, gotovo nijedan savremeni marksista ne bi priznao da postoji “pravi” socijalizam u praksi, a šta god on bio, svakako mu je bliža Istočna nego Zapadna Nemačka, Severna nego Južna Koreja, Venecuela nego Peru i Maoova Kina nego Tajvan.

Zašto bi ga i prihvatili? Njima to savršeno odgovora. Svaku drugu ideju prosuđujemo na osnovu njene grube, nepotpune i nesavršene primene u stvarnom svetu, sa svim svojim manama. Samo marksizam ima taj luksuz da ga procenjujemo strogo kao sistem ideja, nešto što ne može da bude oštećeno realnim iskustvom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *