Argumentovana rasprava i sučeljavanje ideja su srž svakog demokratskog društva. Debata treba da nam omogući da najubedljiviji argumenti prevladaju i da svaka strana ima priliku da iznese svoje ideje i dovede u pitanje tuđe. Međutim, sukob ideja u Srbiji ne postoji zbog toga što se tri glavne struje, levica, desnica i liberali, ne razumeju.
Debata je samo naizgled živa i postojana: suštinski ona ne vodi ničemu. U nastavku ću izložiti nesporazume koji se uočavaju iz ugla liberala, a koji onemogućavaju smislenu debatu. Pozivam i druge dve strane da predstave poteškoće sa kojima se susreću iz svog ugla i tako doprinesu tome da se ovaj šum u komunikaciji otkloni.
Neoliberalizam i nacionalni interes – nejasni pojmovi
Levica i desnica podjednako koriste pojmove koji nisu jasno definisani i mogu se shvatiti na više načina, te su zbog toga često potpuno isprazni i neupotrebljivi. Termin te vrste koji dolazi od strane levice je neoliberalizam.
Šta znači reč neoliberalizam? Da li taj pojam označava slobodno tržište, smanjenje državne regulacije, društvene slobode i vladavinu prava? Ili podrazumeva spregu države i tajkuna, tržište koje je samo delimično slobodno, državnu regulaciju koja ide na ruku biznismenima koji su bliski vlastima i narušavanje društvenih sloboda?
Drugim rečima, da li su idealni primeri jedne neoliberalne zemlje Švajcarska, Irska, Češka ili je to možda s druge strane Rusija?
Kada je reč o desničarima, pojam koji često unosi zabunu je nacionalni interes. Koje je njegovo značenje? Koji je kriterijum po kojem se neko smatra nacionalnom, a neko drugi nenacionalnom elitom? Po čemu se tačno vidi ko je izdajnik svoje zemlje a ko rodoljub?
Ta pitanja često ostaju zamagljena, što pojam čini gotovo beskorisnim. Postoje li negde jasno definisani i neupitni stavovi koje neko mora da zastupa da bi se reklo da podržava nacionalni interes? I ako postoje, ko ih je osmislio i na osnovu čega?
Levica i desnica prisvajaju ciljeve koje zapravo dele sa liberalima
Levičari će često reći da su na toj političkoj poziciji zbog toga što oko sebe ne mogu više da gledaju siromaštvo, bedu, beznađe i loše uslove na radnim mestima. Zanimljivo je da i liberali kažu potpuno isto.
Međutim, levičari su namere da se popravi položaj najugroženijih prisvojili isključivo za sebe i ignorišu to da te iste ciljeve dele i sa liberalima. Često odbijaju da pomere raspravu sa namera na rezultate politika – umesto da se raspravlja o tome čija su rešenja bolja za postizanje cilja koji dele, kritika je usmerena ka tome da liberali nemaju srca i da je loše ne misliti na siromašne i obespravljene.
Rasprava se zapravo vrti oko pitanja na koje obe strane daju isti odgovor: siromaštvo jeste loše.
Kada je reč o desničarima, liberali često iz njihovog ugla nisu „nacionalno osvešćeni“. Desnica prisvaja sebi patriotizam i želju da se pomogne svojoj zemlji, a slučaj je isti kao i sa levicom: liberali dele potpuno iste ciljeve.
Veći životni standard, vladavina prava, mogućnost da se vodi normalan i dostojanstven život, sloboda, odbrana države i poretka, neutralnost ili okrenutost Zapadu – sve su to ciljevi koji su kompatibilni sa ljubavlju prema otadžbini.
Štaviše, mnogi bi rekli da su ciljevi suprotni od onih koje zastupaju liberali zapravo pretnja po naciju. Međutim, umesto da se vodi dijalog o tome čiji predlozi politika će bolje da ispunjavaju ove ciljeve i doprinesu blagostanju države, liberali su otpisani kao „nacionalni izdajnici“, „strani plaćenici“ ili „nacionalno neosvešćeni“.
