Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, po obrazovanju je arhitekta a u svemu što radi ima misiju: biti svoj.
Jedan je od organizatora street art festivala “Runaway” (Bežanija), a poruka po kojoj ga prepoznajemo glasi: #usracuse.
Sarađivao je sa ekipom iz Državnog posla, sticao saborce u velikim imenima naše umetničke scene i od malih nogu se izražava kroz umetnost. Najpre je to bio klavir, zatim arhitektura i, od pre nekoliko godina, slikanje murala.
U njegovim radovima i govoru jasna je motivacija da se raskrinka pomodarstvo i kič i ostavi autentičan trag.
Razgovarali smo sa njim o inspiraciji za radove, najvećim pobedama i lekovitom humoru Državnog posla.
Ko se prvi pojavio – pijanista, arhitekta ili slikar murala?
“Prvo sam se pojavio ja, a onda su došle etide, koje su mi potpuno otvorile oči.”
Šta je motivisalo jednog pijanistu da počne da ostavlja svoj trag na zidovima Beograda?
“U zidove sam se zaljubio na prvi pogled. Toliko je bilo ispisanih poruka na njima, toliko bliskih da sam ponekad pomišljao da me zidovi prate i kroz snove. Prirodno je bilo da krenem na arhitekturu, da tamo naučim sve o njihovoj duši.
Sada, posle škole koju sam prošao, stvarno mislim da lepota zidova dolazi iz duše.
Tekton je inspiracija stvaraoca, a zidovi se rađaju iz ljubavi. Sve to može da se ispiše notama i eto kompozicije na zidu. Svi znaju da i boje imaju svoje tonove, a oni najnežniji su mi uvek zapadali za oko. Rekao bih da je to bila jedna velika ljubav. Zar je to nešto novo, da zaljubljeni otvaraju svoje srce i svojim osećanjima boje zidove?! Posvećeni te poruke nazivaju muralima.”
Kako biraš lokaciju za svoje radove – da li arhitektura igra važnu ulogu?
“Kao što već rekoh, zidovi biraju mene. Valjda smo srodne duše. Uostalom, šta je ambijent nego duhovno svojstvo. U arhitekturi je pravilo broj jedan, da svaka gradnja mora biti usklađena sa duhom mesta. Zidovi su prema tome, karakterna osobina nekog mesta. Jedan umetnik to mora da razume.
Parafraziraću našeg prosvetitelja i reći da su umetnici oči, uši i glas nadahnuća. Tako je zapisano još sa početka vremena.”
Šta ili ko je tvoj najveći izvor inspiracije?
“Ja sam samo medijum, a glas je preteča. Ako se ljudima sviđa ono što im prenosim, onda sam odabran da budem glasnik. Život je lep i sve što radim je u ime života. To je moja najveća inspiracija.”
Da li imaš uzor u svetu umetnika – ko je uticao na tvoj stil?
“Red umetnika je veliko bratstvo, a stvaralaštvo nam je zajednički kod. Lepota je čulni karakter, a umetnički dar je posebnost koja se njome iskazuje. Legenda kaže da je preteča bio umetnik i da je svet preslikan iz njegovog pogleda. Mnogo toga sam i ja odrastajući upijao iz pogleda posvećenih.”
Kome je upućena poruka #usracuse ?
“Lažnih proroka je jako mnogo, a industrijalizacija umetnosti njihov pravac. Sentimenta ne može biti u umetnosti koja je sama sebi cilj. Takva umetnost je bez poruke koja će učiniti svet lepšim i boljim. Kada se kaže da je nešto njesra onda je to svima razumljivo.
Etiketu zavređuju svi oni koji u ime umetnosti i kulture ističu lažne vrednosti i na tome profitiraju. Naravno da “laureat“ pripada i njihovim sledbenicima, jer kako reče veliki Njegoš, blago niščima duhom njihovo je i carstvo nebesko.”
Do sada si imao zanimljive saborce u borbi ptotiv kiča i pomodarstva. Tu su Lane, Peđolino, Dinja, Čorba… Koga bi još voleo da vidiš na svojoj strani?
“Voleo bih da ostanem ono što jesam, a ne sumnjam da ću na svom putu sresti još puno onih koji će dati sve ne bi li se svet vratio korenima, kada je lepota bila jedinstveno dobro. Postoji dosta njih koji su tu, ali za koje vi još ne znate. Mora nešto da ostane i tajna koja će se otkriti na premijeri filma!”
Šta smatraš svojom najvećom pobedom – koji zid, muziku ili projekat?
“Najvećom pobedom smatram svoju istrajnost da završim sve stvari koje započnem.
Zidova na koje sam izuzetno ponosan ima zaista mnogo (posebno bih izdvojio serijal radova na mostu), a projekat, neka to bude što kao saradnik autorskog tima ove godine predstavljam Republiku Srbiju na 16. Bijenalu arhitekture u Veneciji.”
Koji film ili knjiga ti njikada neće dosaditi?
“Egziperijev “Mali princ“ je knjiga za sva vremena, za vellika i mala odrastanja.”
Čvarkov, Torbica ili Boškić?
“Sva trojica. Oni kroz smeh razgolićuju vođe, lažne proroke. Smeh je lek, a slepilo je bolest. Reč doktora može pomoći na putu ka izlečenju i sreći. “Državni posao“ je i za suze i za smeh, ali je ipak prvenstveno namenjen onima sa sigurnom dijagnozom.”
Šta je sledeći veliki ili mali plan u životu Pijaniste?
“Videćemo kada ujutru ustanem iz kreveta, kakav će biti dan. Ako se rodi mural, onda je svejedno da li jutro bilo tmurno. Planova uvek ima mnogo, samo je pitanje da li će se pronaći dovoljno vremena da se svi ti planovi realizuju.
Moj san je da Street art i starijima donese mladalački zanos i polet. Ulične galerije, siguran sam, imaju tu moć. Do tog velikog cilja put vodi kroz snove i ja ću ih slediti, korak po korak.”
Autorka