Mogu li velike sile da se slože oko Sirije?

Nakon optužbi na račun sirijskog predsednika Bašara al-Asada da je upotrebio otrovni gas protiv civila, Amerika, Britanija i Francuska su u subotu bombardovale nekoliko lokacija u Siriji. Istog dana proglasile su kraj operaciji dok su Rusija i Kina osudile intervenciju i istakle po ko zna koji put da je to kršenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Sirije.

Zapadni vazdušni napadi na Siriju trajali su kraće od višegodišnjih prepucavanja velikih sila oko ovog konflikta. Još od 2011. SAD, Britanija i Francuska ističu masovno kršenje ljudskih prava u prilog argumentu da ’’Asad mora da ode sa vlasti’’ zagovarajući njegovo kažnjavanje brzom i odlučnom akcijom. Istovremeno, Rusija i Kina isticale su da je svaka intervencija u Siriji napad na međunarodno pravo, tj. sirijski suverenitet i teritorijalni integritet.

Predmet prepucavanja je pitanje kako definisati rat u Siriji i, shodno tome, kako reagovati. Dok prvi oslikavaju rat u Siriji kao borbu opozicije protiv zločinačkog režima koji treba kazniti za kršenje humanitarnog prava, Rusija i Kina, uz neznatne izmene, predstavljaju konflikt u Siriji kao ratni sukob između vlade i opozicije koji treba rešiti ili nečinjenjem ili pregovorima.

Zapad za humanitarnu intervenciju, Kina i Rusija za suverenitet i nemešanje

Iako jaz u njihovim pozicijama postoji, taj jaz nije nepremostiv. U mom ko-autorskom radu o retorici velikih sila u Savetu bezbednosti od 2011. do 2016, kvantitativnom analizom preko 300 govora stalnih i nestalnih članica SB UN ustanovili smo da postoji veza između toga da li sile upotrebljavaju rečnik ljudskih prava ili ne i toga da li zagovaraju intervenciju ili nemešanje.

Tako smo pronašli da su stalne članice SB UN koje su isticale kršenje ljudskih prava iste one koje su zahtevale intervenciju (SAD, Britanija i Francuska), dok su one koje su izbegavale takav rečnik takođe zagovarale nemešanje u sukob (Rusija i Kina).

U tom poduhvatu, velike sile bile su pod bitnim uticajem nekonsolidovane R2P (’’responsibility to protect’’) norme. Ova norma kaže da međunarodna zajednica ima obavezu da zaštiti ranjive grupe od masovnog kršenja ljudskih prava kao što su ratni zločini, genocid ili politicid.

R2P je obilato korišćena u debatama o drugim sukobima, kao što su Kosovo, Irak i Libija. U kontekstu Sirije, naš model (pročitati više na 4. i 5. str) pokazao je da zapadni trio koristi vrlo blisku retoriku, dok su Rusija i naročito Kina prilično udaljene.

Međutim, od pojave ISIS-a 2014. Rusija i Kina sve više stavljaju ljudska prava u prvi plan (gornji deo grafikona 1), približavajući se po retoričkom arsenalu zapadnim zemljama. Interesantno je da model pronalazi i zaokret ka intervencionizmu u rečniku ruskih predstavnika u 2015. kada i dolazi do stvarne intervencije (donji deo grafikona 1). Dakle, jaz se vremenom suzio na oba retorička polja.

Ko se kome priklanja u SB UN

Istovremeno, konflikt u Siriji otkriva nam i svojevrsnu podeljenost na retoričke blokove u SB UN (grafikon 2). Države koje se protive intervenciji i u prvi plan stavljaju suverenitet i teritorijalni integritet grupišu se oko BRIKS zemalja pri čemu su Indija i Kina najčvršće usidreni u neintervencionističku sferu.

Sa dijametralne strane su SAD, Britanija, Francuska i njihovi evropski i bliskoistočni saveznici. U sredini su zemlje koje su geografski udaljene od Sirije (npr. Kolumbija ili Južna Koreja) ili tradicionalno zauzimaju neutralnu poziciju u ovakvim debatama (npr. Argentina ili Portugalija).

Iz ove kratke analize proizlazi da se pozicije velikih sila oko Sirije razlikuju ali da one nisu baš nepremostive kako nam to često deluje. Ostaje utisak da je Rusija bliža zapadnim zemljama po retorici nego Kini, koja je najudaljenija. Delom je to proizvod viševekovnih interakcija između Zapada i Rusije.

Ostaje nada da će bliskost pozicija biti pretočena i u politike koje će doneti mir u razorenu Siriju. Jer bez razrešenja sirijskog čvora nastaviće se stradanje civila, kilometarske kolone izbeglica i produbiti nestabilnost okolnih zemalja.