Foto: Tijana Hrčak
Miloš Bošković je u svom nedavnom
Fejsbuk postu objavio da podnosi ostavku na mesto narodnog poslanika.
Razgovarali smo sa njim o razlozima napuštanja Narodne skupštine, o životu programera unutar i van politike i o problemima opozicije.
Šta je na jednog programera iz Niša uticalo da se politički angažuje i da
postane narodni poslanik? Kako si formirao svoje političko i ideološko
uverenje?
Mislim da sam oduvek bio aktivista – neko ko je uočavao probleme u svojoj okolini i želeo da doprinese njihovom rešavanju.
Pratio sam politiku kroz medije i uočavao izazove sa kojima se naša zemlja susreće. Istovremeno, imao sam priliku da zahvaljujući stipendiji
studiram u Engleskoj, gde sam video kako izgleda uređeno društvo. Shvatio sam da je to moguće i kod nas i rešio da dam svoj doprinos na tom putu.
studiram u Engleskoj, gde sam video kako izgleda uređeno društvo. Shvatio sam da je to moguće i kod nas i rešio da dam svoj doprinos na tom putu.
Dugo nisam video nijednu političku partiju koja mi je delovala dovoljno iskreno i rešeno da upravo ide u smeru ka zapadnim vrednostima. To sam konačno identifikovao kod Dosta je bilo. Uopšte nisam imao nameru da budem narodni poslanik, već sam želo da budem aktivan u gradskom parlamentu. Na kraju, kada sam video da sam jako visoko na parlamentarnoj listi, kao i da bi mojom ostavkom na moje mesto došao neko ko nije iz Niša, shvatio sam da ipak treba da ostanem poslanik, a da na mesto gradskog odbornika u Nišu dam ostavku.
Što se tiče mojih političkih ubeđenja, u najvećoj meri sam ih stekao tako što sam živeo u zemljama gde se te vrednosti i ubeđenja poštuju. Pored toga, imao sam i priliku da pre više od deset godina učestvujem u Nišu na kursu koji se zvao “Škola ekonomije za ne-ekonomiste”, na kome smo slušali predavanja članova Centra za liberalno-demokratske studije. To što sam tada čuo od Danice Popović, Borisa Begovića, Boška Mijatovića i drugih je još više učvrstilo moje političko opredeljenje.
Šta lično smatraš najvećim izazovom u dosadašnjem bavljenju politikom?
Neki kažu da je politika “veština mogućeg”. U tom svetlu, izazov često može da bude kako ostati dosledan svojim principima, ali istovremeno izvući maksimalno iz trenutne političke situacije i ostvariti barem neke svoje ciljeve. Jako je mutna i nejasna linija koja definiše dokle se sme ići, a da se lični integritet i politička ideja ne ugroze.
Drugi izazov za mene je bio kako spojiti moju profesiju (programiranje) sa politikom. Nisam nikako želeo da se isključivo posvetim politici, jer je za mene politika nužno zlo u koje sam ušao kako bih doprineo napretku svog grada i zemlje. Ono što imam od časti i integriteta se bazira i na tome što radim u privatnom sektoru i ni na koji način ne zavisim od politike. Samim tim, napuštanjem svoje osnovne profesije bih izgubio i na integritetu. Istovremeno, kao lice koje je plaćeno novcem poreskim obveznika, imao sam odgovornost pred građanima da posao poslanika radim maksimalno savesno. Gledajući sa ove tačke, mislim da sam uspeo da oba posla istovremeno radim dovoljno dobro, mada uvek može i bolje.
Da li možeš da nam približiš razloge zbog kojih si napustio poslaničku grupu DJB – šta su, po tvom mišljenju, najveći izazovi tog pokreta?
U DJB-u sam bio od samog početka – januara 2014. godine. Godinama smo gradili organizaciju, što je kao rezultat dalo ulazak u parlament 2016. godine. Nismo dobro prošli na predsedničkim izborima pre godinu dana i po svemu sudeći, nismo izvukli pouke, jer smo i na sledećim, beogradskim izborima, doživeli neuspeh. Predsedništvo je podnelo kolektivnu ostavku i sada smo maltene ponovo na početku. Pitanje je koliko će biti potrebno vremena i da li će uopšte biti moguće da se DJB vrati na nivo popularnosti od pre koju godinu. Pitanje je i da li ćemo dobiti novo, ili novo-staro predsedništvo.
Imajući sve to u vidu, kao i da sam se malo i razočarao, ali i umorio, rešio sam da vratim poslanički mandat. Ipak, za sada ostajem član pokreta – pratiću sa interesovanjem sva dešavanja oko izbora novog predsedništva, u nadi da ipak neću biti u pravu u vezi sa svojim prognozama.
Koji su najveći problemi opozicije i kako komentarišeš rezultate na beogradskim izborima?
Opozicija je sitna, rascepkana i još se međusobno napada – vlast ne može imati bolju situaciju od toga. Opozicija je i marginalizovana jer nema pristup ključnim medijima i njena poruka ne može da stigne do širih narodnih masa. Vlast drži sve bitne konce u rukama i ništa ne prepušta slučaju.
Ta podeljenost je opoziciju koštala na izborima. Njeni resursi su bili izuzetno ograničeni, posebno na polju kontrolora na izbornim mestima. Tako slabo organizovana grupa je trebalo da se suprotstavi ozbiljno uigranoj mašineriji, koja uz to ne poštuje pravila igra. U takvom nadmetanju, ishod može biti samo jedan, a to je da SNS opet izađe kao pobednik.
Dva su potencijalna rešenja za situaciju u kojoj se Srbija našla: jedno je da se SNS uruši iznutra, eventualno podeli na više stranaka, čega trenutno nema na vidiku. Drugo je da se opozicija, koliko god se međusobno ne slagala, udruži i pokuša da na taj način parira SNS-u. Cela ova atmosfera jako liči na 2000. godinu i logično je da se oproba i isti pristup, koliko god on mnogima iz opozicije bio mrzak.
Da li u politici ima mesta za moderne tehnologije? Da li bi ona mogla da se na taj način unapredi?
Definitivno da, posebno po pitanju logistike. Više puta sam u parlamentu, dok sam slušao govornike, razmišljao: “hej, pa ja bih sve ovo mogao da radim i u pižami iz svoje sobe, i ne samo to, već i da glasam, da se javljam za reč i da ravnopravno sa ostalima učestvujem u debati.” Iako parlament ima kakav-takav informacioni sistem, bilo mi je jasno da postoji ogroman potencijal za dalji razvoj koji bi omogućio kvalitetniji rad i veći doprinos, uz smanjenje troškova.
Nažalost, trenutna situacija je takva da čak i neke od modernih tehnologija definisanih zakonom ne funkcionišu upravo tu gde su ti zakoni izglasani. Na primer, iako je softverski implementirano, pisarnica Narodne skupštine ne prihvata elektronsko podnošenje amandmana uz elektronski potpis. To je po mom mišljenju nedopustivo.
U tekstu objavljenom na Fejsbuku rekao si da ćeš se više posvetiti lokalnim pitanjima. Da li postoje neki posebni problemi Juga koji su autentični za to područje?
Šta bi prvo moralo da se popravi u tvom rodnom gradu Nišu?
Mislim da su problemi koji tište Nišlije u najvećoj meri isti kao i oni u ostatku Srbije. Iako imamo neke nove fabrike otvorene nesrećnim državnim subvencijama, i dalje je nezaposlenost visoka, a životni standard nizak. Građane možda više od toga muči neefikasnost javnih službi, a posebno javno-komunalnih preduzeća. Beograđani imaju bahatu komunalnu policiju, dok mi u Nišu imamo bahati Parking servis, koji se ne usuđuje da diže džipove sa zatamnjenim staklima, ali je za ostale itekako efikasan. Toplana ne vidi da postoji ikakav problem, iako se ljudi masovno isključuju sa sistema centralnog grejanja. U Vodovodu moraju da rade u nekoliko smena, jer ih toliko ima, da nema mesta da svi sede istovremeno u kancelarijama.
Prvo što je potrebno uraditi u Nišu je postaviti prave ljude na čela ovih preduzeća. Oni treba da imaju duboko usađenu svest o odgovornosti prema građanima. Oni moraju da rade transparentno, da preduzećima upravljaju kao da je njihovo rođeno i da tako steknu poverenje građana. Morali bi i da razmišljaju dugoročno, da rade na reformi preduzeća, prihvatanju modernih tehnologija, snižavanju troškova poslovanja. Ne smemo više da dozvolimo da se firma koja trenutno krpi ulice u Nišu zapravo
bavila ugostiteljstvom. To je poniženje i uvreda za sve poreske obveznike u Nišu.
bavila ugostiteljstvom. To je poniženje i uvreda za sve poreske obveznike u Nišu.
Iako je za dobar deo Balkana karakterističan saobraćajni i komunalni haos, to ne treba ni Srbiji, a ni Nišu, da bude opravdanje. Mora da se nađe rešenje za bahato parkiranje i zaustavljanje gde to nije dozvoljeno, nepropisno zauzimanje trotoara i travnatih površina. Ako volimo svoj grad, moramo i da povedemo mnogo više računa o ekologiji i higijeni javnog prostora. Sve je ovo moguće uraditi, ali je potrebna volja nadležnih u gradu, ali i na državnom nivou (jer je recimo za saobraćaj zadužen MUP, a on ne polaže račune gradonačelniku, već svom ministru).
Da li misliš da je moguće voditi kvalitetan i miran život u Srbiji (posebno u IT sektoru) bez ikakvog dodira sa politikom? Koliki je zaista uticaj aktuelnih političkih dešavanja na posao i život programera?
To je pitanje koje konstantno sebi postavljam i nikako da nađem odgovor. Kada si mlad i bez porodice, možda je i moguće – napraviš svoj “mehur” u kome si okružen ljudima koji razmišljaju isto ili slično kao ti, izlaziš na mesta gde izlaze ljudi poput tebe i to je to. Nažalost, kada formiraš porodicu, stvari se menjaju – treba otići do doma zdravlja, bolnice, opštine. Tada se “sudaraš” sa državom: neefikasnost, čekanje u redovima, raspitivanje da li se u porodilištu daje mito (odgovor: u Nišu ne, za sada), sudovi koji su i dalje zaglavljeni negde u sedamdesetim godinama, itd. Onda shvatiš da je sve to tako jer smo decenijama taoci nesposobnih političara. Zato je teško ne baviti se politikom, čak i ako je neko programer.
Programerima ipak jeste u nekoj meri lakše, jer većina ima osetno više plate od državnog proseka. To omoguća da se ipak nekako “zaštite” od pogubnog delanja države: mogu da uplaćuju sebi privatnu penziju, privatno zdravstveno osiguranje i tako barem malo izbegnu truli sistem. Nažalost, ta rešenja su jako ograničena, jer na kraju dana ipak treba izaći na ulicu punu rupa i zaobilaziti otvorene kontejnere, a to se ne može izbeći.
Ipak, poznajem mnogo svojih kolega kojima sve ovo što mene muči ne pada teško: oni su prihvatili da nam je zemlja takva i funkcionišu u takvom sistemu. Ja tako ne mogu – ne prihvatam nered u kome živimo i zato biram da se borim. Onog trenutka kada budem prestao ću i zauvek otići odavde. Želim i nadam se da se to neće dogoditi.