U svom tekstu “Posle Haškog tribunala: zašto nema suočavanja s prošlošću?” Stefan Radojković otvara pitanja tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću u Srbiji u kontekstu zatvaranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, poznatijeg kao Haški tribunal.
Stefan zapravo navodi nekoliko raznorodnih mehanizama tranzicione pravde sprovedenih nakon oružanih sukoba na različitim teritorijama i u različitim vremenskim periodima (Nemačka nakon Drugog svetskog rata, Južnoafrička Republika nakon aparthejda i Španija nakon vladavine Franciska Franka).
Izučavanje tih mehanizama i ocena njihove (ne)uspešnosti može biti veoma poučna i zanimljiva ali u ovom slučaju taksativno navođenje različitih primera ni na koji način ne odgovara na pitanje šta je sa suočavanjem sa prošlošću u Srbiji i zašto do njega ne dolazi.
Nasleđe Haškog tribunala kao ključ suočavanja s prošlošću
Radojković potom prelazi na temu Srbije i njenog procesa tranzicione pravde. Međutim, ovde se ne dotiče nasleđa Haškog tribunala nego se fokusira na (neke) razloge zbog kojih na ovim prostorima taj proces nije uspešan.
Jedini konstruktivan predlog koji se ovde navodi jeste da poziv na suočavanje sa prošlošću ne treba da dolazi samo od nevladinih organizacija koje se time bave, i čiji poziv uglavnom deluje “neautentično”, nego i od drugih, opšteprihvaćenih, društvenih aktera, poput naučne i verske zajednice.
Na tom tragu je nastala i motivacija za pisanje ovog teksta, jer smo došli u paradoksalnu situaciju da se tekst pod naslovom “Posle Haškog tribunala: zašto nema suočavanja sa prošlošću?” zapravo bavi svim drugim osim nasleđem Haškog tribunala, koje treba da bude okosnica svakog razgovora o tranzicionoj pravdi na ovim prostorima.
Umesto nasleđa Tribunala, čitaoci su jedino imali priliku da vide nereprezentativnu Tviter anketu objavljenu od strane portala Balkanist, koja se na potpuno diletantski način bavi svim onim što nam je Tribunal ostavio u amanet.
Učenje na greškama
Da se razumemo, postoje mnogobrojne kritike rada Tribunala koje su potpuno na mestu i koje treba da budu tema šireg društvenog dijaloga. Ali to nije celishodno ukoliko se rezultati tog Tribunala a priori odbacuju, naprotiv. Sam Tribunal je, iako se bavio isključivo sukobima na području bivše Jugoslavije, prekretnica u razumevanju međunarodnog humanitarnog i krivičnog prava.
Baš iz te perspektive je važno zapamtiti i zabeležiti greške istog, kako bi se u budućnosti radilo na njihovoj korekciji. Posmatrajući kroz prizmu pravde i pravne nauke, Nirnberška suđenja su bila na mnogo nižoj lestvici od suđenja pred Tribunalom, ali isto tako vidimo da međunarodna zajednica već samu sebe koriguje kroz kreiranje Specijalnog suda za Kosovo.
U njemu se, na primer, mnogo ozbiljnije i agilnije bave pitanjima poput zaštite svedoka. Zanimljivo je i da će taj sud suditi po kosovskim zakonima, kako bi se smanjio osećaj “nametnute pravde”, koji je bio dominantan u bivšoj Jugoslaviji kada se govorilo o suđenjima pred Tribunalom.
To su sve stvari koje je međunarodna zajednica naučila kroz mehanizam pokušaja, pogreške i ponovnog pokušaja. U tom smislu, smatram da je razgovor o neuspesima Tribunala (poput potpunog izostanka komunikacione strategije i tzv. outreach programa sa državama bivše Jugoslavije) veoma važan, kako za nas tako i za budućnost nauke koja ga je stvorila.
Najbolje što imamo
Problem se javlja kada ti neuspesi postanu jedina tema javne rasprave. Odnosno, kada se potpuno zanemari svo nasleđe koje nam je Tribunal ostavio, a koje treba da bude osnov za razgovor o ratovima na ovim prostorima i suočavanju sa prošlošću.
U to ime, valjalo bi spomenuti da je Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju jedini mehanizam tranzicione pravde koji je tokom svog rada osudio 90 lica[1], saslušao 4650 svedoka i utvrdio okolnosti smrti i/ili nestanka na desetine hiljada lica.
Sudski je utvrdio činjenice u vezi sa mnogobrojnim ratnim zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije, i ostavio nam u nasleđe dva i po miliona transkribovanih stranica u kojima se krije baza kako za naše buduće udžbenike iz istorije, tako i za dalje procesuiranje niže rangiraniranih lica pred domaćim sudovima.
Ukoliko pretendujemo na bilo kakav smislen pokušaj suočavanja sa prošlošću, prethodni pasus mora biti osnov tog razgovora. Nijedna od država bivše Jugoslavije nije uspela da da prostor hiljadama svedoka da ispričaju svoju priču. Da govore o stradanjima svojih najbližih i da ih tom prilikom neko zapravo sluša. Da ne govorimo o porodicama koje su upravo kroz rad Tribunala dobile odgovore na pitanja o tome kako su stradali ili kada su poslednji put viđeni njihovi bližnji. Posebna tema su sudski utvrđene činjenice.
Primera radi, Tribunal je jedini mehanizam koji je, uprkos upitnoj oslobađajućoj presudi, sudski utvrdio zločine počinjene tokom operacije “Oluja” – pljačkanja, paljenja kuća, proterivanja, onemogućavanja povratka izbeglicama i slično. Odnos prema operaciji “Oluja” u kontekstu Tribunala je verovatno i najbolja paradigma ukupnog odnosa prema Tribunalu.
Umesto da se pozabavimo utvrđenim činjenicama pa da njih koristimo kao platformu za dalju kritiku, mi sečemo granu na kojoj sedimo, odbijajući da prihvatimo značaj jedine institucije koja nam je pružila sudski utvrđene činjenice.
Odgovornost za dalje korake
Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju nije dobro prihvaćen na ovim prostorima, i to je krivica više različitih aktera. Takođe, prihvatanje odgovornosti nije nimalo lak zadatak. Ali nepopularnost tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću nećemo moći doveka da svaljujemo na bednu komunikacionu strategiju samog Tribunala. Ukratko rečeno – imamo činjenice i sada je samo na nama šta ćemo sa njima da uradimo.
Suočavanja sa prošlošću nema pre svega zato što je mali broj društvenih aktera zainteresovan da se bavi materijalnom građom kojom trenutno raspolažemo, a koje ima na pretek. A dok mi prebacujemo vruć krompir odgovornosti, procenjuje se da u Beogradu živi oko 80 osumnjičenih za ratne zločine, dok ih u celoj Srbiji ima oko 3000[2].
Vlada Srbije je najavila otvaranje informacionog centra koji će sadržati svu dokumentaciju koju će Srbija preuzeti od Haškog tribunala, čime bismo dobili arhiv sa svim relevantnim dokumentima, raspoloživ svim društvenim akterima koji imaju želju, hrabrost i volju da internalizuju i popularizuju suočavanje sa prošlošću.
Ako naučna zajednica ne zna odakle da počne, ovo deluje kao pravo mesto.
[1] Infographic: ICTY Facts & Figures
[2] U Srbiji zivi 3.000 osumnjicenih za ratne zločine
Programska koordinatorka BIRN