Licemerje američkih Demokrata
Trampova odluka da prizna Jerusalim za glavni grad Izraela od pre desetak dana dočekana je uz veoma oštre reakcije. Tramp je, ruku na srce, ispunio ranije dato obećanje da premesti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, za razliku od trojice prethodnih predsednika SAD koji su to obećavali, ali nisu sproveli. Ovo inače nije samo predizborno obećanje već odluka koja zapravo proizilazi iz ranije usvojenog američkog zakona.
Naime, Kongres SAD-a je 1995. godine usvojio zakon pod nazivom „Zakon o ambasadi u Jerusalimu“ u kojem se eksplicitno navodi da bi ambasada trebalo da se preseli u grad koji se priznaje za glavni grad Izraela. Za ovaj zakon glasali su i mnogi današnji vatreni kritičari Trampove odluke kao što je na primer i Nensi Pelosi.
Šokirani kritičari Trampove odluke namerno su izostavili jednu rečenicu iz njegovog saopštenja. Bela kuća, naime, tvrdi da se ovakvom odlukom „ne zauzima stav po pitanju budućeg konačnog statusa, uključujući i specifično razgraničenje Izraelskog suvereniteta u Jerusalimu kao i rešenje spornih granica.“ Pročitati posle ovoga ponovo izjave zvaničnika Hamasa i Hezbolaha i dobro razmisliti da li nasilje podstiče Tramp ili islamski antisemitski fanatizam.
Prijateljstvo i podrška dugo se pamte
U svojim memoarima Golda Meir slikovito opisuje dan kada je 1939. godine počela izgradnja luke u Tel Avivu. Kada sam čitao knjigu ove hrabre žene, oduševio sam se činjenicom odakle je zapravo uplovio prvi brod sa prvim cementom za početak izgradnje luke.
Ako danas odete na zvanični sajt luke, u sekciji „O luci Tel Aviv“ videćete da je te 1939. godine upravo Kraljevina Jugoslavija poslala taj prvi brod. U još uvek nerođenoj državi Izrael naš brod dočekan je uz Hatikvu, kasnije državnu himnu Izraela koju su pevali okupljeni radnici. Jevreji pamte takve stvari.
Jugoslavija je priznala državu Izrael peta po redu, odmah posle SAD, SSSR, Nikaragve i Čehoslovačke. Stvari se, nažalost, bitno menjaju posle Titovog prihvatanja nesvrstanosti.
Da Srbija ispravi ranije nepravde i sramote
Posle Naserovog ponižavajućeg poraza, Jugoslavija je 1967. godine prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Ovi odnosi biće obnovljeni tek 1992. godine. Vrhunac sumanutog nesvrstanog zanosa bilo je glasanje Jugoslavije za kontroverznu rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u kojoj se eksplicitno navodi da je „cionizam oblik rasizma i rasističke diskriminacije.“
Za zemlju na čijoj su teritoriji rođeni deda i otac tvorca modernog cionizma Teodora Hercla (tačnije u Zemunu), za zemlju koja je prva na svetu javno podržala Balfurovu deklaraciju (za 10 dana obeležićemo tačno sto godina od tog događaja), kao i za zemlju koja je sa Estonijom među prvima proglašena za „slobodnu od Jevreja“ od strane Vermahta 1942. godine ovo je neopisiva sramota i samoponiženje.
Veliki protivnici NATO bombardovanja i nezavisnosti Kosova
Zvanični Izrael bio je oštar kritičar NATO bombardovanja Srbije 1999. Ovo bombardovanje Ariel Šaron nazvao je „brutalnim intervencionizmom“. Srbija je, sa svoje strane, podržala ulazak Palestine u UNESCO iako smo bili zamoljeni od strane Izraela da to ne radimo.
Dok se hvalimo kako imamo saveznika u Izraelu po pitanju nepriznavanja nezavisnosti Kosova, u isto vreme smo otvoreni za razmatranje članstva Palestine u Ujedinjenim nacijama.
Možda je došlo vreme da prestanemo da se sramotimo i da povodom 25 godina od obnavljanja diplomatskih odnosa na ozbiljniji način potvrdimo svoje prijateljske i interesne veze sa izraelskim narodom.
Možemo da ignorišemo posledice realnosti, ali to neće da promeni realnost
Za Izrael, Jerusalim je od 1948. godine glavni grad. U Jerusalimu su, između ostalog, izraelski parlament Kneset, Vrhovni sud, memorijalni centar Jad Vašem. U trenutku formiranja države, za sam Jerusalim predviđen je status specijalnog grada. Kada su okolne arapske države oružanim putem htele da premeste Izrael sa kopna u more, Jordan je 1948. godine okupirao i kasnije anektirao tzv. Istočni Jerusalim. Izrael je, sa druge strane, zadržao njegov zapadni deo. Jevrejima je bilo zabranjeno da priđu Zapadnom zidu, najsvetijem mestu judaizma.
Sprečavajući ozbiljnu mogućnost da ponovo dovede u pitanje svoju egzistenciju, Izrael je u preventivnom okršaju 1967 godine okupirao Istočni Jerusalim. General Narkis koji je komandovao ulaskom u Stari grad, za Izraelce konačnim oslobađanjem Jerusalima, odbio je da sasluša rabina koji je u ekstazi tražio da se, kao nekada jevrejski, sada sruše svi muslimanski verski objekti.
Kada su obilazili grad, general Moše Dajan je zahtevao da se momentalno skine izraelska zastava sa Kupole na steni koju je tada uočio. „Ujedinili smo grad, prestonicu Izraela, da se više nikada ne podeli” izjavio je tom prilikom. Nekoliko dana posle toga obavestio je verske poglavare da će verskim objektima autonomno upravljati njihov vakuf i da će Izrael samo obezbeđivati mir i slobodan pristup.
Trebalo bi biti prilično naivan i misliti da će se Izrael odreći Jerusalima kao svog glavnog grada osim ukoliko ne bude trajno uništen. Ovo je, ipak, malo verovatno imajući u vidu da, između ostalog, poseduju moć odvraćanja nuklearnim oružjem. Trebalo bi, sa druge strane, biti otvoren za različita kreativna rešenja, ali pre svega za ona koja su utemeljena u realnosti.
Traženje lokacije za novu ambasadu u Jerusalimu
Dobar primer Amerike trebalo bi da sledi i Srbija. Uz pomenutu otvorenost koja se ignoriše u slučaju Trampa – da mora da se očuva status kvo po pitanju verskih objekata kao i da ostane otvoreno pitanje razgraničenja koje će zavisiti od dogovora dve strane, Srbija je u prilici da konačno napravi dobar diplomatski potez.
Ovakvim potezom potvrdili bismo svoje dobre odnose sa Izraelom koji su iz godine u godinu sve bolji. Nekada smo mi slali brodove da se u pustinji i ni iz čega stvaraju budući gradovi Izraela, danas Izrael investira i gradi u Srbiji. U Beogradu je u prvih šest meseci ove godine od svih turista iz celog sveta, najveći broj noćenja zabeležen upravo od strane turista iz Izraela.
Ograničenja od strane EU ne bismo imali jer kao i po pitanju sankcija prema Rusiji, imamo slobodu da samostalno odlučimo. Prigovor da rezolucija Saveta bezbednosti na kojoj je utemeljena i politika EU po pitanju Jerusalima može da nas u tome spreči bio bi krajnje ciničan i duhovit imajući u vidu naša iskustva sa rezolucijama tog tela, posebno sa onom u arhivi zavedenoj pod brojem 1244.
Umesto što smo besmisleno podržavali Trampa po pitanju naivnih očekivanja da će se Amerika povući sa Balkana i da će se pobratimiti sa Putinom, ovo nam je prilika da ga podržimo za nešto smisleno. I da na vreme počnemo da tražimo lokaciju za našu ambasadu u Zapadnom Jerusalimu dok ima slobodnog prostora.
Linkovi: