Pripadam generaciji koja je imala sreću da ne učestvuje u ratovima devedesetih niti da se tih ratova danas seća. Upravo zbog toga moja generacija nema ni osećaj za rat jer nema ni sećanje na njega. Mnogim nacionalistima to ne ide na ruku te se stalno radi na reprodukciji mita o ratu. Ipak, naši roditelji imali su tu ludu priliku da iskuse šta znači živeti i podizati decu pod sankcijama, inflacijama i restrikcijama za vreme režima Slobodana Miloševića.
Povratak u detinjstvo
Gledajući film Druga strana svega, ostvarenje Mile Turajlić, vratio sam se u moja prva sećanja iz detinjstva. Kao na filmskoj traci pojavljivale su mi se slike razorenog Beograda i zvuk sirene koji i danas pamtim. Setio sam se i svog prvog građanskog aktivizma pred kraj Miloševićeve vlasti kada sam napravio prvi transparent i izašao sa ćaletom na ulicu. Sledeća je bila slika petog oktobra, a ceo taj period pamtim po nalepnicama Otpora koje sam lepio na sobna vrata. Poslednje čega se dobro sećam iz tog perioda kad sam još bio klinac, jeste ubistvo Zorana Đinđića.
Svi naši neuspesi i propuštene prilike
Zašto je za mene ovaj film toliko važan? Ne zato što sam se prisetio ne tako bajnih momenata iz detinjstva, već zato što ovaj film pokazuje sve naše neuspehe kao društva da uhvatimo korak sa svetom. Kroz priču njene majke, profesorke Srbijanke Turajlić, možemo da ispratimo ključna dešavanja od završetka Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast pa sve do naše bliže istorije i današnjih dana. Stan porodice Turajlić u kome je film sniman podeljen je na dva dela kad su komunisti izvršili nacionalizaciju. Ovo je priča o duboko podeljenom društvu čija podela nas je uvek sprečavala, a i dalje nas sprečava da idemo napred.
Prikazujući početak raspada Jugoslavije i ratove koji su usledili možemo da sagledamo sve užase koji su oni doneli. Mislim da je posebno interesantno u ovom filmu što je on ispričan kroz dijalog majke i ćerke, kroz dijalog dve generacije. Nije ovde ćerka snimila film o majci, već o jednoj generaciji kroz prizmu jedne porodice koja je proživela komunizam, Miloševića i njegovo svrgavanje, kao i sve ono što će doći nakon njega. Ovo je priča o svima onima koji su bili svedoci tog vremena i ne samo to, nego o onima koji su pokušali da menjaju stvari nadajući se boljem.
Film Druga strana svega može da se tumači i kao priča o svim propuštenim prilikama da stvari u ovoj zemlji budu mnogo bolje nego što su danas.
Slike koje su obišle svet
U filmu su prikazani i neki arhivski snimci poput onog sa poslednjeg kongresa Saveza komunista Jugoslavije 1988. godine za koju neki kažu da predstavlja početak raspada Jugoslavije kada je Hafner, član slovenačkog rukovodstva, prstom uperio na Miloševića optužujući ga za njegovo protivjugoslovensko delovanje uz rečenicu ,,druže Slobodane, pazite kojim putem ste krenuli”.
Tu su i snimci sa Gazimestana gde narod u ekstazi grli i ljubi uramljene slike Miloševića, ali i snimci ratnog raspada Jugoslavije. Posebno interesantan momenat koji do sad nisam imao prilike da vidim jesu reakcije pojedinih građana kad su videli pojedince koji su tog petog oktobra odnosili nameštaj iz Narodne skupštine, uz komentar „zar ovo treba da bude prva slika koja će otići u svet“. Dok su se ređale arhivske fotografije na filmu, čuo sam teške uzdisaje ljudi koji su sedeli pored mene u dvorani Kulturnog centra Beograda. Njima su ove scene verovatno padale teže nego meni koji nisam proživeo sve te užase.
Ostati i boriti se
U razgovoru Mile Turajlić sa svojom majkom, saznajemo o njenom građanskom aktivizmu iz perioda dok je još bila profesorka Univerziteta u Beogradu, kao i posle kad je sa njega proterana. Ona za sebe kaže da pripada onima koji veruju da u ovoj zemlji treba živeti po svaku cenu. Ja verujem da u ovoj zemlji treba živeti, ali se onda i boriti da nam bude bolje, po svaku cenu.
Deluje da je ovo i priča o sklonosti našeg naroda da se olako zaljubljuje u one koji su dolaskom na vlast pomislili da mogu da rade šta im padne na pamet. Nekima je bilo potrebno manje vremena da se odljube, a neki su i danas zaljubljeni u iste likove.
Iako u razočaravajućem tonu profesorka Turajlić kaže „da sam bolje znala istoriju, shvatila bih da su sve revolucije neuspele“, za mene taj peti oktobar jeste najlepši dan naše novije istorije.
Opomena – da nam se istorija ne ponovi
Obično nakon završetka projekcije nekog filma, svi odmah komentarišemo ono što smo gledali. Moj utisak je da su ovog puta gledaoci ćutali. Ćutao sam i ja. U prvim momentima nisam znao kakav bih utisak podelio sa drugarima sa kojima sam film gledao. Prvi utisak mi je bio da je ovo mnogo težak film. Zato mislim da se film Druga strana svega obraća i mojoj generaciji kao neka vrsta opomene na našu istoriju u želji da se ona nikada ne ponovi.
Uprkos razočaranju generacije koja je nešto pokušala da menja, upravo na primeru građanskog aktivizma Srbijanke Turajlić koja nije propuštala priliku da izađe na ulicu i da se na svaki način suprostavi onima koji nisu hteli da poštuju institucije i zakone ove države, vidimo da ako ona može i dalje to da radi, moraćemo i mi. Valjda je prednost moje generacije što smo još mladi da bismo se razočaravali, ali ako se nekad i razočaramo, makar ćemo znati da smo pokušali.
To je odgovornost svake generacije.
Verujem da ćemo u budućim promenama biti bolji, odgovorniji i uspešniji, ali sa jasnim planom šta da radimo kako bismo zajedno, svako na svoj način, doprineli da izvedemo Srbiju na dobar put.
Ako to neko mora da menja, mora da menja moja generacija.